Divin horoskop
U VAZDUHU · kolumna

Sretne mene skoro na projekciji filma poznanik, koji osim što mnogo voli da ide po kulturnim događajima i na istim pregrize i neki fin sendvič ili desert, obožava i da se bavi horoskopom i da svima na koje naiđe, a da su mu interesantni, uradi natalnu kartu, tu, odmah, na licu mesta. I tako i ja, između dva zalogaja kanapea, natopljenih maslinovim uljem i seckanim paradajzom, sa kojih je obilato curilo duž lakta, dobijem svoju natalnu kartu. Naravno, ne možeš dobiti samo nacrt na salveti, već uz fraj vince koje nose mladi, slatki, usukani konobari, dobiješ i objašnjenje šta-šta znači.

Goropadna sam, naporna, iako slobodna i neobuzdana, duboko sam privržena porodici i budućoj bračnoj sreći, sa samo jednim uslovom – da budem bogata. Naime, moja natalna karta kaže da ja ne mogu biti potpuno srećna, osim ako ne živim u raskoši. Moguće je živeti i na pašteti i jogurtu, volim ja to, kažu zvezde, ali za mene je ipak guščija i provansalska vina, moliću lepo. Svila i kadifa, ništa manje. I, naglašava horoskoplija – ako sama, već sada, nisam bogata do ovoga može doći udajom za izrazito moćnog čoveka, koji će mi, kao Barton Liz prinositi tek izglačane dijamante i iznenađivati me egzotičnim putovanjima na mistična mesta, prema kojima, po natalnoj karti, takođe gajim posebne afinitete.

I vraćajući se kući, čekajući gradski prevoz, a ne nekakvu Pepeljuginu bundeva-kočiju ili majbaha, pomislih da je čovek bio u pravu. Jeste, ne uhvatim ja taksi baš uvek kad mi padne na pamet, trudim se da rasporedim plate pametno, ali imam tu spontanost kupovine, tu radost trošenja; volim da provučem karticu i to ne samo za sebe. Jednostavno, možda je to loše, ali ja sam očigledno od onih koji misle da su mere štednje bezveze i da će se kasa napuniti tako što ćete ljudima dati čak i više para, kako bi oni više kupovali. Eto, osim što mi je stigao prevoz, postala sam i ekonomski stručnjak. Sledeće godine u Davos. I da, možete me slobodno optužiti na keca da sam rasipnica i da sam od najgorih ljudi koji u potrošnji pronalaze najveće zadovoljstvo. I u luksuzu, koga u mom životu i nema mnogo, ako izuzmemo fina vina i po koju stvarčicu, koja i nije luksuz, nego normalnost. Dobre čizme. Normalno je imati dobre čizme. Jedne makar. I da, shvatim onda, ja ne volim luksuz koliko normalnost.

Nije uopšte loše biti srednja klasa. Ali većina nas to nije, iako misli da jeste. A ja želim da budem ta srednja klasa. Pa možeš dva puta godišnje na putovanje, pa jednom se živi. Jedno obično i drugo malo izazovnije, raskošnije, luksuznije, kako ko voli. Pa neću valjda da završim na groblju ili u urni, koju će moji unuci držati pored nekog za sada nezamislivog gedžeta, a da nisam videla Meksiko? Pa neću. Moram da vidim Meksiko. I još štošta. Argentinu, Njujork obavezno. Ne treba meni petsto pari čizama, ali daj da kad vidim one koje hoću, mogu i da ih kupim, a ne da razmišljam imam li za račune. Nego odmah kupi, pa nek ide život. I ne, ovo nije vodič za kupoholičarku, jer ne mislim samo na ono što treba svaki čovek da ima – jedan lep kaput, jedne lepe čizme, već i na polutku mesa. Uđi čoveče u radnju i ne prebrojavaj se koliko smeš mesa da uzmeš, a da posle imaš i za pijacu. Lepo parče mesa, može ovo komšija? Celo? Celo mi daj! E to, da ljudi žive.

Da citiram Indekse: “… da sam ja netko…” ali ja ne bih umela to da budem, niti želim. Ja želim da mi bude lepo, ne mora to da bude Nica i Monte Karlo. Hoću da se osećam kao čovek i ovde, u svom gradu, a verujem da to mnogi žele. Volim da platim, volim da imam, i kada imam da platim, na primer prijatelju večeru, da častim konobara u kafani…

Neke devojke koje znam kupuju parfeme i tašne lažnjake. Ma neću. Neću da mi toče u bočicu koja nije originalna, pa sto puta da je jeftinije. Ana, glupačo, sve je to sada isto, pakuje se u Boleču, a pravi u Kini! Pa i da je tako – neka. Prevarili su me, pa šta? Ili original ili ću se mirisati cvećem iz bašte. Ili prava torba ili ona neka bezimena. Bolje bezimena, kao mačka Holi Golajtli, nego lažnjak. Možeš sam da napraviš sahericu, ali ako si u Beču, pa probaj je, plati je, ne stiskaj se, jer je to samo čokolada i džem od kajsija. Raspašće ti se ta prejeftina cipela, plati onu koja će da ti traje dve sezone makar, a ako si u nepoznatom gradu, obavezno idi u muzej i plati ga, ne postoji baš sve na internetu. A i da postoji, ima nekih osećaja koji su neprocenjivi i zbog kojih se više osećaš kao čovek. Da, ja sam možda žrtva marketinga ili je to ipak Jugoslavija – dobar kaput, dobre cipele, dobar ručak, dobra kafana, dobar film, dobar život. Jugoslavija u kojoj je tek krajem sedamdesetih krenulo da se priča o nekakvoj new-age ideji – o horoskopu.

Utorkom na dva točka Utorkom na dva točka: Biciklisti u Srbiji, a i šire (prvi deo) Casanova Pouke iz prošlosti: Casanovin večni život Vozim svoj film Prozor u dvorište: Vozim svoj film univerzalna sreća Žena na ivici nervnog sloma: Univerzalna sreća · · · ·