Do Soluna sto somuna
U VAZDUHU · kolumna

Dolazi zima duga i hladna i već mi se javlja poriv za nekim novim putovanjem, koje je onemogućeno manjkom godišnjeg odmora ili novca, ali uvek može negde da se šmugne na tri dana. Pogotovo negde gde je toplije. Para i vremena za Kubu ni od korova, nema se čak ni za Tenerife, zamislite, ali zašto ne otići u Grčku? Toplije je, valjda neće biti zemljotresa, ima fine planinske jagnjetine, kadaifa, brzo se stiže, može i autobusom, tu si za koji sat.

Bilo bi fino svratiti i u nezaobilazno Predejane na roštilj ili neku makedonsku kafanu na tavče na gravče i nigde tako dobar paradajz, a posle ka Solunu. Do Soluna sto somuna. Ali zašto opet isto? Što opet u Solun, pa bila sam deset puta realno i još deset puta sa Gigom Moravcem. U Solunu sam prvi put devedesetih probala hladnu nes-kafu sa penom, onako kako je Grci piju, šetala oko Bele kule i kupovala džempere na debelom popustu, da bih koji dan kasnije zasijala prvog dana škole. A i pradeda mi je bio na Solunskom frontu. I mnogo volim ovaj grad, jer je jednostavno lep. Ali opet isto? Što ne probaš nešto novo i ne odeš negde drugde sad kad ti ne trebaju reprezentativni džemperi za školu? Sama sebe vrlo često pitam kada poručujem jelo u restoranu ili gledam film, da li da se opet odlučim za biftek u četiri sira i Doručak kod Tifanija.

Već sam dosadna sa jednim te istim, ali šta mogu, kad volim. I onda se pitam da li je to gubljenje vremena u ovom kratkom i ograničenom životu i zašto ne probam nešto novo. Zašto Solun pored svih gradova sveta u kojima nisam bila, a eto, nisam izašla iz Evrope, iako sam nju poprilično obišla. Zato što se za drugo para sada nema, razume se, ali i zato što bi bilo lepo apsolvirati ovaj divni grad sada kao odrasla osoba, koja ceni fine restorane, galerije i neuhvatljivi duh grada, koje hvatamo samo srcem i eventualno Instagramom. Skoro sam našla mapu filmova urađenih kao metro karta, a svaka linija je jedan filmski žanr i brojala sam koliko sve filmova nisam gledala. I nije ih bilo malo, a neki od njih su obavezna filmska lektira. I obećala sam sebi da propušteno moram da pogledam uskoro. I kako sad umesto da nadoknađujem propušteno, opet da izaberem da gledam Mačku na usijanom limenom krovu? Zašto ikada ponovo da gubim vreme na Livin’ in Oblivion ili Happiness, kada nisam zaokružila opus Dejvida Lina? Zato što mi to donosi neopisivo zadovoljstvo. Pa zašto, u tom kratkom i ograničenom životu sebi ne priređivati zadovoljstva za koja znamo da su to, oprobana i sigurna. Pa u njima svaki put pronalaziti i neku novu nijansu, detalj koji nam je prošlog puta promakao. A ima i toga, pa ću možda i ja u Solunu ove zime naći nepoznate ulice, neku novu tavernu ili trgić, koji mi se nijednom ranije nije ukazao.

Vraćajući se kući pešice iz grada pre neko veče, odlučila sam da ne idem ustaljenom trasom, već da idem ulicama cik-cak i pronašla sam u Beogradu, paralelno sa ulicama kojima svakog dana idem, neke sasvim nove. Gde se sve to i kako račva Dalmatinska ulica i kakvi su to čudesni haustori i dvorišta obrasla travom i cvećem i ljuljaškama? I ranije mi je padalo na pamet da sednem u tramvaj kojim se vozim svakog dana ili u neki kojim se ne vozim nikada i idem celom linijom, da vidim gde to ide, koja je poslednja stanica. Gde ide dvadesetrojka onda kada je ja napustim? I kakav je rezultat svih ovih silnih pitanja i dilema? Ne možemo se držati kao pijani plota i non-stop raditi jedno te isto, ali je nemoguće stalno mahnito otkrivati samo nešto novo.

I zato je najbolje biti ono što ja nikada ne mogu – biti umeren. Pa ideš i tamo gde si bio i tamo gde nisi, pa da je sreće i para, da ideš i u Grčku po dvestoti put i u Dominikanu prvi, pa da u svojoj omiljenoj kafani uvek jedeš isto, uvek gurmanska i uvek pivo, a da u kafani u koju ideš ređe uvek biraš različito. Da te forsiranje banana, koje možeš da nađeš kod nas, ne ometa u konzumiranju četristo vrsta banana, i zelenih i kratkih i narandžastih koje se i kuvaju i peku i stavljaju u ekvadorski gulaš. Da slobodno milijarditi put gledaš Punch Drunk Love, bez bojazni da umesto toga možeš nešto sasvim novo, jer najbolji savet je – mešaj poznato i novo, ponavljaj omiljeno, a valjda će nas sreća poslužiti pa će nam se lista omiljenih stvari, gradova, mesta, filmova, muzeja, pesama samo usložnjavati. A i vreme i novac koji će nam omogućiti da probamo novo i probamo staro.

Ulični hodač, foto: Siniša Dugonjić Ulični hodač: To je ta tvoja Savamala? 104 ilustracija city Ivan Tokin: 104 Srećna domaćica Srećna domaćica: Noć žena vozi Sandra Todorović: Nemac, Japanac i Francuz