Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Već sam o raznim prvim putevima govorila prošli put. Ali tužni događaj prošle nedelje, podsetio me je na moju prvu filmsku premijeru – bio je to film „Kuka“ Stivena Spilberga, u Sava Centru 1991. Malo pre toga išla sam na svoje prvo veliko putovanje u inostranstvo, plavim jugićem sa mamom i tatom, kroz Italiju.

Te godine sam se, dakle, zaljubila u dva osećaja – onaj u bioskopskom mraku i onaj, kad se voziš kolima. Neki ljudi vole da negde stignu, volim i ja, naravno, ali posebno mi je lepo kada sednem do prozora i gledam kroz prozor. Slušam ljude, koji se, zaglavljeni u kolima, mileći satima na granicama, bilo da su u pitanju Horgoš, Batrovci, Gradina ili neke druge, žale i nerviraju i sećam se kako sam volela, devedesetih, da se zaglavimo na Evzoniju. A zaglavljivali smo se svaki put barem po osam sati na ulasku u Grčku. Možda su se moji mama i tata nervirali, čeznući za uzom ili stopalima u pesku, ali meni je ovo vreme provedeno na granici bilo omiljeno, zbog slatkiša, kojih tada nije bilo u našoj zemlji pod sankcijama.

Kako zabaviti desetogodišnje dete, koje u sred noći, okato i odmorno baulja po granici, razmišljajući da li kuca na granici ili cveće na granici pripadaju Makedoniji ili Grčkoj? I smišlja pesmicu Čije je cveće na granici, tamo gde su u uniformi glave i lupaju ti pečate plave, u paaaasoše. Tata bi izašao iz kola, koje je pomerio, kao i oni ispred njega, za čitavih petnaest santimetara, koliko se pomerila kolona. Onda bi otišao napred, da ćaska sa ostalim vozačima, da prekrati vreme. A mama bi otišla do nekog od onih duty-free shopova, kojih sada gotovo i nema, i vratila bi se sa sladoledom, ali ne onim kojih ima u Beogradu. Ne, sladoled je od karamela, ima čokoladnu kuglu unutra, a kada ga guraš odozdo, vidi čuda, on izlazi gore. I toliko je veliki da će potrajati možda čak i dok ne krenemo. Ako je ovde, na granici, toliko uzbudljivo, koliko li će onda biti u Solunu. I da, mama, zašto svuda piše Tesaloniki, a ne Solun? Mama objašnjava, ali je ne slušam, jer je u njenoj ruci Coca-cola, ali ne obična, nego sa ukusom. Sa višnjom.

Dok mi čudni mehurići grgolje po stomaku, a imam utisak kao da sam jela bakinu pitu od višanja, ponovo pevam svoju pesmicu – Čije su ptice na granici, tamo gde kolonu pravu ciljaš i traže ti da vide šta imaš, u geeepeku. Ali do dolaska do čike u uniformi ima još mnogo, priča se da smo ovde barem još dva sata i mama i ja opet idemo u prodavnicu, gde nas čeka još jedna moja opsesija ranih devedesetih – trolovi. Ali, tu su i bele čokolade, kojih kod nas nema i džaba što me mama ubeđuje da bele čokolade i nisu ništa specijano, jer u njima nema ključne braon namirnice. Ja odatle izlazim sa belom čokoladom sa malinama o kojoj ću pričati ceo četvrti razred drugaricama, koje nisu imale sreću da na more idu u Grčku i budu zaglavljene osam sati na Evzoniju.

Čudno je opisati zašto, ali to zaglavljivanje bilo je prava avantura. Cele noći možeš da budeš budan, mrak je, a opet toliko je ljudi oko tebe, koji izlaze iz kola, jedu, piju, glasno razgovaraju, komentarišu, kao da si na nekoj žurci. A nije kao ona kada slaviš rođendan, pa kad u jednom momentu moraš u krevet. A i na rođendanu su samo poznati slatkiši, a ovde je tu cela tabla sa svim tim čudesnim sladoledima kri-kri, u obliku fudbalske lopte, pa su tu sladoled verzije čokoladica, koje kupuješ na pijaci na kartonima, kad ideš mami i tati da promeniš devize. Svega ima i ne znaš šta ćeš pre da probaš. Ali tu je, nadaš se, ako ne ova dva sata, a ono celo letovanje da posle svakog izlaska iz mora odeš po jedan novi sladoled. Koliko je samo uzbudljivo.

Upravo ližem treći, sendvič-sladoled, sa keksom. Zamislite, ima i sladoled i keks na jednoj, a sladoled i krckavu čokoladu na drugoj strani. Bolje nego torta na rođendanu. Kolona se kreće lagano. I mi smo na redu, a tu je i grčki carinik. Zvaćemo ga Jorgos. Čiji su ljudi na granici, čije su uniformisane glave, da li i oni rođendane slave, na graaanici?

Leto u gradu Populizam: Leto u gradu Džentlmen Srećna domaćica: Sitniš Richard Wagner Pouke iz prošlosti: Pajac je oterao valkire Poslednja šansa Prozor u dvorište: Poslednja šansa ·