Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

U poslednje vreme retko šta može da me izbaci iz takta. Lažem. Izbacuju me iz takta mnoge stvari, ali juče me je prvi put iznerviralo nešto što smo učili iz latinskog kao sentencu – da je najgore malo znanja. Bolje da nemaš pojma, nego da se praviš da znaš. Odnosno, još je gore da si uveren da si u pravu, zadrto, tvrdoglavo.

Juče sam se lepo smestila u fotelju u bioskopu, bilo mi je tako lepo i toplo, bila sam srećna što ne kasnim, što mi se dešava često, nije mi smetalo ni to što će uvodna reč direktora festivala po svoj prilici trajati dvadeset minuta i što sam mogla i da kupim, da sam to znala, nešto lepo da grickam, neki integralni keks, koji obećava da se nećete ugojiti i da će vam se ćak ubrzati metabolizam, a tu je i fil od aronije i drenjine, pa eto meni i detoksikacije i podizanja imuniteta. Ali eto, ne kupih keks, ali ne mari, film će za koji minut, čista mi je kosa, marama u koju sam se zagnjurila, miriše na parfem, doduše ne onaj koji sam stavila danas, ali marama mi je od juče. Pa dobro, neka cveta hiljadu cvetova i neka je moja marama, koja bi, eto, mogla biti i neka pop-art sa licima Mao Cedunga na njoj.

Sala je velika i prepuna, stavljam labelo i podižem glavu gore, gledam u plafon, kako je velelepna ova sala, kako su ljudi to pre gradili, bogato, veliko i pada mi na pamet kako mi je padalo na pamet kad sam bila mala da bi vrlo lako tavanica da padne na glavu gledalištu. Slušam uvodno predavanje, tapšem, osećam kako krv prolazi kroz moje ruke, a ja imam očajnu cirkulaciju. Da mi zasečete prst nožićem, trebalo bi čekati pet minuta da krv krene ili bi krenuo da ispada sladoled, odnosno ono što zovu popsajklom. Iznenada, gasi se svetlo i počinje film. Ljudi kasne, ali oni koji su već unutra nemaju razumevanja, jer sa sve govorancijom na početku kasne više od dvadeset minuta. Špica. Ispred mene smeštaju se dve devojke i skidaju kape i šalove. Film Žorža Pelikanua piše dole u prevodu, a devojka ispred mene, iznervirana odbrusi da on nije Žorž nikako, nego se pravilno kaže Horhe. I tu meni pritisak ode na milijardu, jer je reditelj filma Portugalac i jeste Žorž. Horhe je špansko ime, a ja, kao neko ko zna španski, znam i to. Devojka kaže drugarici da ne veruje koliko su nepismeni, a meni malo fali da joj kažem da nema pojma, ali neću da se nerviram. Kao što se nerviram kada sportski komentatori pogrešno akcentuju klub Real Sosijedad.

Dobro, možda reditelj nije Žorž, nego Žorže, to već treba da pitam nekog luzitanistu, jer se tako zovu ovi što znaju i proučavaju portugalski. Ali Horhe nije sigurno. Nije dobro malo znanja, nikako. Ali nekada nije dobro ni previše. Kao onda kada sam u školi, kada smo u drugom razredu radili diktat, umesto Federiko napisala Frederiko Garsija Lorka, jer sam pre toga čula za nekakvoga Frederika. I takođe, ponekad ne mogu da dobro odigram asocijacije u slagalici, jer previše znanja, koja nisu zdravorazumska i realna, nego sinestetična i premaštovita, ne donose rešenje na jednostavno pitanje. I tako, ostadoh ja sa svojim znanjima i šupljinama u znanju, kao rupama u švajcarskom siru, sa svojim Horheom, Žoržom i Žoržeom. I odoh sa njima i kući, svom trojicom, samo da ih ne ostavljam sa onom devojkom ispred sebe, što je sigurna u svoje neznanje. Pih!

Bicikl Utorkom na dva točka: O vožnji bicikla i sedam velikih životnih istina Trista dinara Srećna domaćica: Trista dinara Emillio Salgari Pouke iz prošlosti: Pisanje za život i smrt Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Platforma za proširenje područja borbe