Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Pre desetak godina sam bila u Madridu, učila sam jezik, i kao i mnogo drugih učenika sa raznih meridijana, bila smeštena u internat, koji je bio na glasu kao zanimljiviji i luđi od smeštaja u porodici, u kojoj gotovo nikada ne možeš da se zabavljaš i praviš gluposti. Poenta, pored zabave i otkrivanja grada bila da otkriješ i kako zaista živi grad u kome si, bio to Madrid, Barselona ili pomalo dosadna mondenska Marbelja, u koju sam otišla samo da bi me, ako napravim prekršaj uhapsio Torente.

Smisao ovih putovanja nije bio samo naučiti jezik, već i upoznati društvo, koje je, ispostaviće se, na sreću ili žalost vrlo slično srpskom. Španska prosečna porodica je kao i naša, oni galame, jedu uz televizor i navijaju na isti način, roditelji porodice dosipali su mi hranu kao moji, ali su mi pravili i isti osećaj krivice. Zato sam sledeće godine odlučila da probam internat. Tamo smo imali veliku dnevnu sobu, na čijoj je sredini je bila polica sa novinama. Shvatila sam šta znači španski tabloid. Do tada sam čitala britanske, odakle je ovakav trend i krenuo, ali kod nas još uvek nije bilo ovako ekstremnih primera. Sećam se naslovne strane o sahrani poznatog vojvode, koji je bio i važna estradna figura. Više na 15. strani! A tamo, osim ucveljenih prijatelja, koji su i pored toga smogli snage da budu glamurozni i reprezentantivni, i njegova udovica, u beskrajno dugačkoj crnoj čipkastoj odori. Pored slika svih ovih ljudi, kako na elitnom madridskom groblju, jer i te su sintagme pominjane, ostavljaju cveće na grobu velikog zavodnika i kosmopolite, stajao je i podnaslov u kome se redakcija časopisa hvalila da im je, iako u velikoj patnji, vojvotkinja poslala poljubac. Na ovim slikama fotograf je bukvalno ulazio u šesnaesterac i njoj i estradnim poslenicima u crnom. Nisam verovala da će tako brzo ovakva nekrofilija doći i kod nas.

Ja prva volim i bolesne i too soon viceve, kao i neprimerenosti svih vrsta, ali biću licemer da kažem, u malo intimnijem krugu. Ono što su i u danima za nama radili neki koji se novinarima nazivaju je ružno i ne bih im bila u koži, ako je to zadatak koji im je vrli urednik poverio. Ne bi me začudilo i da sam čula : “’Kako komentarišete smrt“? Ili bi to bilo neočekivano filozofski.

Da li zaista mora da se škljoca za vreme minuta ćutanja? To ništa ne menja. Neko je mrtav i neće se vratiti, ali ti pred sobom budi čovek i normalna osoba prvo. Ne možeš da na komemoraciji juriš ekskluzivu i da ljude koji su tu jedva, jer ima je teško i raspadaju se pitaš za komentar. Kakav komentar? Zabeleži to što će ljudi i inače reći, pusti što i drugi, ne moraš da budeš ekskluzivan, a da pritom deset minuta držiš u kadru, sa sve invazivnim svetlom, na koje je, doduše u nekim drigim okolnostima ta osoba navikla, ženu kojoj je to možda najtužniji dan u životu. Malo poštovanja i pristojne udaljenosti je najmanje što je čovek, u takvim okolnostima zaslužio. I nikako bliceve i škljocanje za vreme minuta ćutanja. Zašto? Zato što urednik hoće sliku na kojoj svi stoje pognutih glava? Dobro, može, ali onda ili uhvati momenat ili snimi nešto drugo. Ja bih pre izgubila posao, nego maltretirala nekog koga cenim. Ne kvari tišinu, ne guraj se, imaj poštovanja, pogotovo što je to neko koga i ti voliš. Koliko je onoga što možeš da zabeležiš i ovako, da izmaštaš, koliko toga ima u arhivi, u slikama, koliko kadrova i inserata iz filmova, pesama, lepih starih sećanja, intervjua od pre nekoliko godina, ili još bolje i znakovitije, od pre trideset, zbog kojih ne moraš dodatno da, baš u tom trenutku deranžiraš osobu koja je nekog izgubila, i koja s pravom nema šta da kaže. Kako bi bilo da tebe tako pitaju? Pravdamo se time da je to posao i da ga radimo profesionalno. Super je biti profesionalan, ali ima nečeg i iznad toga. Biti normalna osoba, biti čovek. Pa čak i onda, kada neko svojom voljom i izb svoje slabosti, privrženosti ili sumanutog osećanja tuge i besmisla poželi da samo tvojoj redakciji pošalje poljubac.

Ego Srećna domaćica: Ego Bucati u radnoj sobi Pouke iz prošlosti: Vanzemaljci, u pomoć! 09032016a Vetar i zastave: Hiljadugodišnja kiša Tajna i melanholija ulice Utorkom na dva točka: Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži