Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Svuda po svetu su pesme koje bih obožavala da sam ih ijednom čula. Čekaju da me iznenade na radiju, kada budem na putovanju u nekoj egzotičnoj zemlji. Neka čileanska disko muzika.

Svuda oko mene, na zemaljskoj kugli su i moja omiljena jela, koja nikad nisam probala, jer nisam imala priliku. Neki dinstani bodljikavi krastavac u kardamonu. O unikatnim cipelama za koje ne bih štedela sve raspoloživo na računu i da ne pričam. Prljavo-roze, lakirane. Ima mesta, stvari, ukusa koja su ti nekako prirodni afinitet. Jednostavno te opčini, dopadne ti se, nešto slično zaljubljivanju. Tako sam se u svom prvom susretu sa Bečom zaljubila u Cafe Museum. Da me neko pita šta je toliko posebno kod ovog starinskog kafea, koji podseća i na neke u Beogradu, ne bih znala da kažem ili bih pobrojala taksativno informacije o odličnoj kafi koja leči migrenu, kremastim kolačima, tipično austrougarskim ili širokom salom opremljenom lusterima. Ništa ovaj kafe nema što ima još dvadeset drugih pored kojih sam prošla u austrijskoj prestonici. Osim možda istorije, a svima koji me poznaju jasno je da će mi se dopasti nešto na čvorištu bliske istorije, moderne umetnosti, mode i gastronomije.

Kafe je otvoren 1899, a unutrašnjost je u potpunosti opremio austrijsko-čehoslovački arhitekta Adolf Los. A udela je imao i izvesni Jozef Zoti. Odmah sam primetila metalik lampe, a tada još nisam znala da tu stoje stotinak godina. Nas dvoje, prvi put u Beču, hteli smo da malo pred ponoć negde popijemo kafu i sasvim slučajno smo ušli ovde. I da, kafa je bila jaka, kolači simfonija kremova, masnih testa i voća, ali nije samo to uticalo na mene da i pre neki dan ponovo odem na ovo mesto. Činjenica da su se ovde sakupljali umetnici s početka veka i ispijali svoje kafe razmišljajući o tome kako da jedan drugom, kao Dali Elijaru ukradu ženu ili ideju, činila je ovo mesto magičnijim nego što možda jeste. Ili te lampe, tako moderne, jednostavne, a tako stare, buđenje avangarde, brk koji se nasmešio Losu kada se setio da bi lampa mogla da bude metalna kugla u kojoj će se ogledati gospođice koje jedu svoje štrudle od jabuke sa šlagom.

To veče kada smo prvi put seli ovde bilo je mirno, konobari su već završavali smenu, odolevali kolačima ispred sebe, normalno, pa ceo dan ih gledaju. Čistili su i glancali menažeriju aparata za kafu, sklanjali milijarde kašičica i keksića, uredno, sa mirom i zadovoljstvom. Sve je bilo kao u nekakvom filmu o ljudima koji u ponoć u velikom gradu piju kafe i čitaju novine, na jeziku koji ne znaju, hvataju od dana ono poslednje sa takvim spokojem. Verovatno nije tako svakog dana, verovatno je gužva i tu su i Bečlije i turisti, ali te večeri smo bili samo mi. I nisam znala ništa o ovom mestu, a onda kada sam saznala o istoriji, o avangardnim momcima i devojkama koji su se ovde okupljali, kao i da moje lampe nisu bezimene, već da ih je neko napravio i tu postavio davnih dana, zavolela sam ovo mesto kao da tu idem oduvek. Ovde su sedeli Klimt, Kokoška, Kaneti, Šile, Trakl, Kraus, Muzil.

Pre dva dana otišla sam ponovo, danju, sedela u bašti, koja je bila prepuna, sa neznatnim pogledom na unutrašnjost, ručala sam sa prijateljima. I možda onima koji su sa mnom sedeli nije bilo jasno zašto baš ovo, a ne neko drugo mesto u divnom i zanimljivom gradu kao što je Beč. Ali tako to ide sa zaljubljivanjem. Ne znaš zašto, a ustvari znaš. Ovo mesto ima sve što volim. Kao što neki Bečlija ovih dana možda hoda ulicama Beograda i pronalazi svoje omiljeno beogradsko mesto. I divi se lusterima, koje je neki Mića napravio 1929, kad mu je na kafu dolazio Ljubomir Micić.

Doručak Srećna domaćica: Doručak Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Među nama Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Koferi Biciklizam Utorkom na dva točka: Biciklisti u Srbiji, a i šire (drugi deo) ·