Franz Welser-Moest
U VAZDUHU · kolumna

Svake godine pokušavam nemoguće, da prvog januara ujutru budem orna za čuveni Bečki koncert i odmorna ga pratim sa mamom, koja je veliki ljubitelj.

Svake godine igramo nagradnu igru, pa ćemo se možda nekad i naći tamo. I nije samo stvar u muzici, već u celokupnom ugođaju, taj koncert i jeste kao neka Saher torta u kutiji sa svilenom mašnom, sve vezano za taj događaj je tako elegantno, svečano, a klasično, sve ono što bi Nova godina trebalo da bude.

Već godinama nevoljno izlazim iz kreveta, obmotana ćebetom se penjem na sprat i bez obzira na nasmejana lica i kafu, mrzim sve, jer sam mamurna i sve što želim je da spavam. A tamo u sali sede odmorni ljudi, sa majušnim, ali delikatnim komadima nakita na ušnim školjkama koje su spremne da ih miluje divna muzika.

Proteže se pogled na Šenbrun, ukrasi sjaje, ergele konja, statuete, plesači u čipki verovatno sinoć nisu bekrijali. Eventualno su u ponoć nazdravili, a onda legli, kada i skijaši, spremni za skakaonice. Oni rade i kada mi nismo u stanju.

Već godinama ne želim ničega da se odreknem i imam nerealna očekivanja. Ne znam zašto, tokom godina ima i boljih žurki od dočeka, gledam filmove jedan za drugim i u drugim prilikama. Ali svakog decembra na januar u nebesa uzdižem filmske maratone i zamišljam ih, kao kada sam bila mala, bez pauze, koncentrovane, bez praznog hoda. Valjda, iako sam velika, želim ponovo da osetim onu totalnu radost iz vremena kada si uvek znala gde i sa kim slavim – kod kuće sa mamom i tatom.

Nije to loše. Tada sam, jedući baklavu, maštala kako će biti uzbudljivo kada budem mogla sama da izaberem gde ću i da ostanem celu noć. Nove godine i jesu bile prve prilike da se ostane do jutra, a da to ne bude povod za svađu sa roditeljima. Dođeš kući, saznaš ko je prva rođena beba, kakav je bio sidnejski vatromet, a šta kaže prosečni beogradski taksista. I onda spavaš, ali sna nije dovoljno da bi predano slušao Na lepom plavom Dunavu.

A ja ne odustajem, želim svoju utopiju iz 1988, sa sve odlaskom u treznu prvojanuarsku šetnju. Ali ne želim da se odreknem ni divlje zabave odraslih. Kao ni svetog grala odraslih i zaposlenih – odmora! Jednom, kada budem uspela da pokrijem sve, a i da se odmorim – biću zadovoljna. A do tada ću zavijena u ćebe, negde oko podneva, uz Bečku filharmoniju, misliti o tome da li ću ove godine biti više odrasla ili dete, ono dete koje vreba svilene bombone sa jelke.

Lovac u žitu Pouke iz prošlosti: Selindžer, stručnjak za neobavezne stvari Ja to tad nisam razumeo Vetar i zastave: Ja to tad nisam razumeo Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nemam reči Nora i Alisa Žena na ivici nervnog sloma: Nora i Alisa se vraćaju kući · · ·