Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko godina, moje drugarice sa klase i ja pohitale smo u Novi Sad na Sterijino pozorje, da pišemo za bilten. Sećam se, veče pre nego što smo krenule, popravljala sam i štampala svoj ispitni rad, koji je ujutru trebalo odneti na fakultet, pa sam već u putu do Novog Sada, iako vesela zbog obavljenog posla bila obamrla i udavljena zevanjem.

Moje drugarice odlučile su da baš te večeri u sobi naprave najluđu žurku, na koju su pozvale sve. Ja sam sve vreme žurke spavala, sa prekrivačem preko glave, kako obično spavam, dok su posetioci žurke sedeli po meni, stavljali na mene torbe, flaše, glasno pričajući i pevajući, prolivajući nektare i fermentisane žitarice i grožđa, ignorišući moje drugarice koje su upozoravale da se ispod tih deset frotira nalazi Anči, Guliver tog finog, udobnog kreveta hotela u srpskoj Atini.

Nije mi smetala buka i glasna muzika, jer mi se spavalo. Verujem da mi ni ovako ne bi smetalo, jer sam gotovo uvek za zabavu, buku, neko dinamično dešavanje, simultano uključene pegle, televizore, mašine i tostere. O radiju i da ne govorim. Ali ljudima svašta smeta. Dovela me je do pucanja priča mog druga, koji je, iznenada se zdedivši, pozvao bez upozorenja policiju, kada su njegove komšije napravile malo glasniju proslavu u stanu pored. Policiju? Bez upozorenja i onog prijateljskog kucanja na vrata ili malo agresivnije u zid. Njegovi razlozi bili su to što radi rano ujutru i što ni on nema nameru da pravi žurku, pa bi da su egal. Zamalo da prekinem dugogodišnje prijateljstvo, jer je ovakvo ponašanje u najmanju ruku razočaravanjuće. Pa šta što ti ne želiš da se zabavljaš? Ima ko hoće. I da, radiš sutra, ali koliko znam, ne radiš u rudniku, nego na prilično blejačkom poslu gde u pola jedanaest, kad dođeš, sat vremena priješ kafu. A čak i da nije tako, pobogu, pa pusti ljude da se zabavljaju, tako si i ti. Ili tako ćeš i ti? Ili ne. Ti si odlučio da ne i sada ne može niko. Ili je stvar ipak bila u muzici. Da su puštali post-pank, ne bi ti to smetalo za čitanje Hamsuna pred spavanje, ali pošto je nešto ne toliko linearno i minimalistički, vreme je za policiju. Onu toliko omraženu, bivši ljubitelju Džoa Stramera.

Ali nema veze, neka gore u paklu seljaci i njihovi južni vetrovi tuge čije su sluge. Nema da cveta hiljadu cvetova, neka cveta samo moj. Jer što bih se ja povinovao? Što bih ja pustio svoju muziku da nadjača ovu? Što bih ja stavio slušalice u uši? Ili čepove? I mirno zaspao ili čitao ono što ti maloumnici neće nikada. Po kratkom postupku svaki elitista treba da ukine kontaminaciju, zar ne? Ovo je možda drastičan primer, ali iznenenadilo me je reagovanje mojih poznanika na poslednji Beer Fest. Čak na Karaburmi ili Voždovcu, moji prijatelji i poznanici nisu mogli da srede svoje misli, jer se muzika čula sa Ušća. Pa kakva nas je to muka zadesila? Najgore što nam se ikada desilo, najgora iritacija u poslednjoj deceniji je taj zvuk sa festivala gde se, eto, svira nekakva, nekome draga, nekome mrska muzika. Čak nije stvar ni u ukusima, iako oni umnogome određuju reakciju i ovih i onih. Stvar je u tome da živiš u velikom gradu, a da te iritira zvuk, neka daleka buka. Naravno, na to imaš pravo, ali malo nije normalno.

Možda sam glupa, ali ako ti ukinem pravo na tvoju buku, ja nekako ne verujem da ćeš ti meni da dozvoliš moju. A i treba da bude kakofonije. Pa ovo je valjda taj Beograd u kome to može. Hiljade cvetova. I lale i kale i noć i dan. Kao što je jednom rekla fina predratna gospodža iz centra grada kad su je pitali šta misli o gužvi u parku kod Palasa – pa neka ih mladi, tako smo i mi, pa ne živimo valjda u nekom selu, pa da je tišina, u velegradu smo, majkumu!

Mada eto, sve je više onih kojima sve smeta i koji bi tu divnu sterilnu tišinu da bi na miru čuli sebe i svoje teorije o kosmosu, a ne pada im na pamet da može i jedno i drugo. Bez da pucaju na masu koja se veseli i skače uz bilo koju muziku. Ali možda treba takvi, a i mi što ne mislimo kao oni i kojima ne smeta hiljadu zvukova, da odemo na neko fino selo, kao što su veliki pisci i filozofi. Nego problem je, tamo se pa čuju zrikavci. I to celu noć. A evo, mnogo je važno ovo što radim i iritira me ovaj zvuk i spremila sam, eto, metak za zrikavca.

Deda Srećna domaćica: Deda Kraj leta Populizam: Letu je kraj Avgust Srećna domaćica: Letu za kraj Eshu Pouke iz prošlosti: Božanstvo koje se šali