Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

I tako, taman pomislim da u kolumni pišem o tome kako jedemo jako, masno i obilno kao i naše prababe i pradede, s tim što su se oni kretali, kopali i orali, a mi sedimo ispred različitih ekrana, kad ono, javi mi se potpuno nova tema izazvana poplavom onih koje nazivamo dušbezima.

Smarač, paćenik, to su bili neki termini koje smo do sada koristili, ali čini mi se da ni jedan do sada nije tako lepo sažeo sva značenja i nijanse ove neprijatne pojave, kao što je to termin iz engleskog jezika- dušbeg (douchebag). To nije samo neko dosadan, naporan, nezanimljiv ili glup, već sve to, samo sa bonusom u vidu uverenja te osobe da je prezabavna, ubedljiva, sjajna i aposlutno potrebna.

Danas me zaskočiše čak dva primerka oba pola. Neka žena, došla niotkuda, me je ubeđivala da joj vratim knjigu, koju mi je pre dva meseca bukvalno utrapila kako bih je predstavila u emisiji, što ja nisam učinila videvši o kakvoj se literature radi i kako je pisac knjigu posvetio njoj, koja se šepuri na naslovnoj strani na nekom gelenderu. To nije ovu gospođu omelo da me danima traži, zove moje kolege i tera ih da me bude iz najslađeg sna, kako bi me prinudila da joj knjigu donesem koliko odmah. Davljenje anakonde sa gelendera uživo sam izbegla, ali me je sustiglo nešto kasnije, kada je jedan čovek, uhvativši me dok pišem i svesno ga ignorišem, sve vreme buljeći u ono što radim, uspeo da mi ispriča sve o svom poslu koji me apsolutno ne interesuje, do detalja, sa svim dvadesetogodišnjim planovima, hvaleći se poduhvatima i zaradom, koja me nimalo ne oduševljava, jer sam prema celokupnoj priči indiferentna.

Šta treba uraditi u toj prilici? Da li da ga bledo gledam ili da se nasmešim s vremena na vreme?  Eto, smeškala sam se i klimala glavom, jer je to socijalno prihvatljivo ponašanje, ali možda je to greška. Možda je trebalo da mu kažem da mene to ne zadivljuje, da mi je svejedno šta mi priča, da neki odgovor ili oduševljenje svakako neće dobiti i da nekog drugog čini do besa ljubomornim svojim genijalnim životom, kome ne možemo ni da prismrdimo. Prismrdeti – pravi termin. Zašto? Jer eto, to jeste prilika u kojoj sam ipak reagovala kako treba. Jedno je dosadna ili previše hvalisava osoba koja davi, to se i da podneti, pa čak i ako ta osoba pljuje. Odnosno, s vremena na vreme slučajno pljucne na vaše lice, ruku ili kafu.

Ali, sasvim je druga priča kad neko neizdrživo smrdi. Vaše telo, sluzokoža vaših divnih nozdrva se bori, ne želite da ostanete u prostoriji. I ne, to nije onaj blagi znoj nekoga koje lepo džogirao ili ceo dan proveo napolju u jurnjavi. To čak može da bude, ako pitate mene, i jako seksi. Feromoni čine svoje. Ne, ali ja ne govorim o tome, već o užeglom ili staračkom smradu, o onom karakterističnom za skorele beskućnike. Beskućnici su drugo, ali zašto neki ljudi dozvoljavaju sebi da mirišu tako, ako imaju kod kuće funkcionalnu slavinu i najjeftiniji sapun? Ne znam, ali odlučila da ću prvi sledeći put takvoj osobi reći da ne možemo da nastavimo razgovor, jer smrdi, pa čak i da mi od toga zavisi posao ili status.

Čak i da posao više nemam, bar ne smrdim, nešto kao nema veze što nemam posao, imam diplomu (onu zarađenu legalno). Ne treba biti neprijatan ili zao, ali treba malo poštovati sebe i svoje vreme. Ne visimo na grani. I treba čuvati svoje jadno, stresom, izazovima i radom izmučeno telo. A kad smo kod tela, treba mu s vremena na vreme dati nešto lepo, što bi u slast pojele i naše prababe i pradede – jagnje pod sačem i kozji sir (koji ne smrde!), ili malo slanine i kajmaka, može uz poparu. Pa nema veze što nećemo na kopanje ili oranje!

Novembar Populizam: Najbolje devedesete / Novembar „Deguelo“ talasi Sandra Todorović: Kamen gori, val se pjeni Holandija Lara Marinković: Malo ne o fudbalu Bolji život Srećna domaćica: Sasvim obične srpske porodice