Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Koliko je knjiga u mojoj sobi, nepročitanih. Gotovo svaki put kada sam prinuđena da zbog nekog posla napustim svoju jazbinu, prekasno se setim šta u njoj ostavljam i koliko gubim vreme na gluposti umesto da se posvetim maratonskom čitanju. I onda bih uradila sve samo da mogu da ostanem u krevetu, ali ne da zaspim ponovo, kao što bi svi oni koji su kod mene bili pretpostavili, nego da počnem od one knjige skroz ispod, zaboravljene i nikome decenijama važne i da čitam.

Moja soba divna je i mračna, kao kakva katakomba. Ispred je veliki i provansalski svetao dnevni boravak, ali soba za spavanje je tamna i bez prozora. Moji prijatelji imaju teoriju da bi se čak i najveća vrednica i ranoranilac uspavala u njoj i postala ono što sam ja u podne ili čak i kasnije, osoba koja vam se grebljavim glasom javlja na telefon bez snage, zamotana u hiljade svilenih čaršava, okružena nepročitanim knjigama. Jer kada spavaš, ti sanjaš knjige, pa malo vremena ostaje za stvarno čitanje. Živim za dane kada mogu da ostanem kod kuće, a da pred sobom nemam nikakvu obavezu. Pravi, strastveni čitač uvek bi trebalo da nađe vremena za čitanje, pa makar za samo dve rečenice između dva poteza žicom za guljenje tiganja. A zašto je tiganj tako važan? Treba nekada biti ekstreman u čitanju onako kao što smo ekstremni u drugim stvarima, koje navodno moramo da uradimo. Zašto kada te neko pita da li možete da se nađete tog dana moraš da bu odgovoriš da imaš nešto drugo konkretno da radiš? Zašto nije u redu da mu kažeš da si namerio da ceo dan provedeš u čitanju.

Obožavam da čitam. U krevetu, ležeći svakako, ali tada moram da se lepo namestim kako mi ruke ne bi stajale u vazduhu ili kako ne bih morala non-stop da ih premeštam. Kada sušim kosu obožavam da čitam i da gledam kako poneka vlas osuđena na propadanje pada upravo negde na rečenicu koju čitam. Ponekad u knjizi pronađem neku staru dlaku, koja me seti na neko davno sušenje kose.  Od pre nekoliko godina, možda deceniju. Imam herbarijum vlasi, to su moji najčešći bukmarkeri. Bolje da su vlasi u knjigama nego u pitama i pogačicama, koje moram da jedem dok čitam. Sinestezija. Valjda povratak u detinjstvo, kada si imao potpuni ugođaj, i ručka se i čita i spava bezbrižno, puding i griz se kombinuju sa slikovnicama i bojankama. Željna sam čitanja. Moram za njega da nađem vreme, moram sve da zaustavim i da konačno zaokružim barem ono što stoji u mojoj sobi, na policama koje revnosno brišem. Za to uvek nađem vremena, nažalost. Imala sam pravilo da knjige koje dobijem za rođendan moram da pročitam do sledećeg i uspevam. Ali šta uvek ostaje? Mamine i tatine stare knjige iz edicije ’’Mlado pokolenje’’, za koje naizgled uvek ima vremena kasnije ili debele i nepristupačne, koje bih koristila za samoodbranu da mi u sobu uđe lopov. A ko zna, možda je i taj lopov veliki čitalac, osoba koja je zaista pročitala ’’Uliksa’’ ili ’’Školice’’ na sve načine na koje je to Kortasar želio.

Čovek mora da ima neki princip, neki dogovor sa sobom, da ga ne pojede svakodnevica i obaveze ili iscrpljenost. Nema izgovora za nečitanje. Zašto nemamo izgovore za neke besmislene stvari u životu, a odričemo se jedne od najlepše? Moraš da platiš račune? Moraš! A zašto onda ne čitaš dok si u kilometarskom redu. Moja sestra upisala je bibliotekarstvo i mislim da nije pogrešila. Tifani je čaroban, ali Holi je pogrešila kada se razočarala bibliotekom. One su divne, sistematične, nadasve uredne za nas aljkave, vlada neki poredak i svečanost. Ima nešto u tim kartončićima i bazama. I nezamisliva mi je činjenica da npr. u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu ima gotovo svih važnijih knjiga sveta. Ali nisu važne samo te velike biblioteke, najvažnije su one naizgled male. Seoska biblioteka u kojoj dete iz sela ili ono koje ode kod babe i dede na beskrajni raspust pronađe omiljene knjige najvažnija je biblioteka na svetu. Ili ona školska u koju trčiš da bi pre druga iz klupe uzeo primerak lektire. Zato me je začudila odluka da će bibliotekarka u mojoj bivšoj školi morati da predaje i srpski odjednom. Ne da to ona neće umeti, uverena sam da će biti sjajna, ali jedan profesor srpskog ostaće na birou. I ne samo to, tako se pokazuje da biblioteka nije važna, da se taj posao i misija ne shvataju ozbiljno. Izgleda je to nedovoljno i beznačajno nekima. A bibliotekari, oni dobri nisu samo oni koji izdaju knjige, to su često prodavci snova, onih kojima možete da se posvetite onda kada fiziološki niste u rem fazi. Sve kreće od pričanja priče, od bajki koje vam čitaju mama, tata, baka, deka, ali posebno je uzbuđenje onda kada to možeš i sam. Kad i koliko želiš. Koliko je knjiga u mojoj sobi, nepročitanih. Do sledeće kolumne, obećavam, biće pročitane barem dve.

Nervozica Srećna domaćica: Nervozica Voya George Pouke iz prošlosti: Voya George, zvezda nemog filma Vetar i zastave Vetar i zastave: Nepotrebno precrtaj Radost na biciklu Utorkom na dva točka: Biciklistički osvrt na petooktobarske promene