Nora i Alisa
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko sati na um mi je palo kako bih napisala komad u kome se prepliću dve priče, moje Telma i Luiz, Nora i Alisa. Ibzenova Nora i Kerolova Alisa. U pozorištu su ponovo postavljene obe ove drame nedavno. Doduše, Nora nije Ibzenova, nego Elfride Jelinek, koja je drugačija utoliko što radnja u njenoj drami počinje onda kada se završava kod Ibzena. Žena je osvešćeno izašla iz zajednice i ostavila muža i decu, napustila je Lutkinu kuću, mesto gde je bila stvarno lutka, lepa, nema i bez prava glasa.

Govorimo o devetnaestom veku i o momentu kada je žena osetila impuls da nešto u životu promeni. Nora Elfride Jelinek napisana je krajem sedamdesetih i njena Nora je već u sasvim drugačijoj poziciji. Čini se da je bila, možda ne jednostavna, ali jasna odluka inteligentne pojedinke da se otrgne iz dosade i besmisla porodičnog života kod čika Ibzena. Sedamdesete godine su već nešto drugo, mnogo je više parametara u igri u kapitalizmu, valja biti radnica, stvarati, živeti telesno, biti mama i kuvarica i ljubavnica i umetnica. Verujem da je i vama muka od emisija u kojima se skupljaju pevači, sociolozi i socijalne radnice da kažu kako je ženi danas teže, jer mora da uporedo bude u svim tim zahtevnim ulogama. Ili da se muškarci plaše jakih žena. Ili o ostvarivanju u ulozi majke. Ježimo se pred ekranima, ali smo negde svesni da su neke od tih pevačica i sociologa, iako stalno pričaju istu priču, možda u pravu.

Možda, jer je teško kada sa posla moraš pravo na žurku u crvenim cipelicama, koje te stežu. A tako ti se ide kući, da se izvališ u krevetu. Ali ne brini, biće lepih avantura, upoznaćeš čoveka bez srca, bez srca, to je ono što kuca i što crta se, upoznaćeš i devojke koje farbaju nokte u crveno, jer im je tako naredila kraljica iz kozmetičkog salona, opasnog tipa koji trguje smaragdima i zovu ga Oz, ima i kafić na Vračaru. Biće tu i neki momak koji baš dobro izgleda, ali ne može mnogo da ostane, nažalost, jer kasni, stalno gleda na sat. A opet, nikako da ode, stalno naručuje novo pivo.

Gospođici Nori nije bilo lako, ona je donela odluku i izašla iz lepe, naizgled idilične kućice u cveću, slične onoj koju je Alisa gotovo polomila, kada je porasla od magičnog kolača. Ali tamo izvan bio je sasvim novi svet, sve ono što bi propustila da je ostala unutra. Veliko je pitanje da li je Nora pucala sebi u nogicu onomad kada je skinula papučicu, a obukla cipelicu da pobegne? Nikako, iako se u verziji Elfride Jelinek na kraju ipak vraća kući, posle silnih avantura koje iscrpljuju i rada koji je jalov. Ovo jeste pesimistično gledanje, a kao i obično istina je negde između. Dok ovo piše, vaša kolumnistkinja, iako oduševljena svojom idejom da napiše dramu o Nori i Alisi, razmišlja i o tome da mora da pošalje ovaj tekst drugoj lepoj radnoj ženi, ustane, obuče se, našminka tupom olovkom, koju valja u brzini i zarezati, izabere čarape koje nisu negde pukle, da jede s nogu, iako bi želudac voleo spori fine dining, izleti na ulicu i bori se sa kašnjenjima gradskog prevoza i promeni desetak uloga.

Sećate se iz sociologije kada smo učili o ulogama i funkcijama? Prvo si dete i sestra, unuče, pa učenik, kasnije ćeš biti i student i konzument i devojka i klaber i pacijent, ako ti se sloši od mnoštva uloga. Kao onomad Alisi kada je pojela kolač i nije joj se baš svideo. Virdžinija Vulf pričala je o sopstvenoj sobi. Ja svoju imam, ali u nju ne zalazim često. Mnogo je lepa, mnoštvo knjiga, slika, krevet iz snova, ali ja sam mnogo češće napolju u žurbi, retko u ulozi čitača ili spavača. A to najviše volim. Nisam više ni pisac, a želim. I upisujem sve svoje ideje u inbox sebi, da ne umru na putu do kuće. Sve sada možeš da budeš, ali moraš da se organizuješ, moraš da izabereš ravne cipele, ako hoćeš i na posao, pa na film, pa izložbu, pa na žurku. Moraš unapred da misliš. I naravno, da gledaš na sat, jer si ti onaj zeka koji stalno kasni. Zapravo, moja drama o Alisi biće o tome kako je savremena Alisa svi drugi u Kerolovoj priči. Ona bi i da pije čaj i da ima vremena za stvari srca, i da boji ruže svakog dana u koju boju želi, što je simbol stvaralaštva, valjda, ona želi i da đuska u crvenim cipelicama, ali i da upozna Oza. I da ne kasni, naravno. Ili možda ipak u krevet odvuče Limenog. I možda se u njega zaljubi. I vrati se njemu kući, posle napornog dana. Jer nije svaka kuća ista, jer nije svaka kuća Lutkina.

Pen on white notebook with cup of coffee Ljubav malim slovima Smak sveta Utorkom na dva točka: Smak sveta Dave Carroll Pouke iz prošlosti: Ko lomi gitare, o glavu mu se obijaju Peristil Vetar i zastave: Brzina