Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Volim da slušam radio. Znam ja sebi da napravim dobru plejlistu, ali isto tako volim i da budem iznenađena, to me podseća na davno vreme detinjstva kada sam, kao i čitava moja generacija, a bogami i neka pre nje, čekala prve taktove pesme na radiju da je snimim na kasetu. Frustrirajuće je bilo što gotovo nikada nisi mogao da uhvatiš prve sekunde pesme, pa su se valjda zato i dosetili na radiju, da spiker najavi šta to sledi i da slušaocu malo vremena da prst stavi na REC.

Ovaj tekst neće biti lament nad prošlim vremenima, mnogo nam je lepo sada sa internet radiom, sa mogućnošću da slušamo radio iz Džakarte, Kingstona, Uzbekistana ili radio čijem je programu samo muzika iz crtaća iz tridesetih. Mesta za žaljenje na tom polju nema, iako ja sa svojim ogromnim očekivanjima maštam da u budućnosti imamo i senzitivni, intuitivni radio, koji će prilagođavati pesme nijansama našeg raspoloženja. Ili jedva čekam radio, koji će kada neka pesma počne moći da nas obavesti o tome kada smo tu pesmu prvi put u životu čuli i kako smo se osećali. Na primer, draga Ana, pesmu “On the Radio“ Done Samer prvi put si čula sa godinu dana, 1985, u kolima, kada su te vozili na Novogodišnji vašar, bila si sanjiva, jeo ti se puding.

Dok ne budemo imali takav radio, biću zadovoljna i postojećim formatom, samo da ne potcenjuje slušaoca. A to radi većina stanica, svedena na sto pesama koje se besomučno vrte, pesama koje nije odabrao čovek, muzički urednik, već mašina, koja, eto, navodno zna najbolje šta odgovara gradskom taksisti, a šta peva prodavačica u butiku. Ne znam za tu većinu, na koju se računa, koja želi sto poznatih pesama i servisne informacije, da dan nekako prođe, ali meni su se, zbog ovakvog programa smučile i neke pesme koje zaista volim. Ovde, naravno, ne govorim o radiju koji, kao onaj na kome ja radim, ima i govorne emisije, već o onim, koje se svode samo na muziku, uvek istu muziku. To me podseća na slučaj kada sam bila u poseti kod drugarice, čija je mama svakog dana pravila krempite, jer sam rekla da volim krempite. Da, ja volim Stonse, ali zaista ne moram u životu više nikada da čujem “Satisfaction“, jer mi je izašla na nos. Ne morate da puštate B strane i raritete, mada bi to bilo lepo, ali molim vas prestanite da od istih izvođača puštate iste pesme. “Zlatni dan“ je divna pesma, ali na radiju sa možda samo jednom u životu čula Biserino “Tužno popodne“.

Malo istraživanja neće nikome teško pasti, ali u tome je baš i problem. Upravo na dubinskim istraživanjima radio-stanice temelje svoj uspeh, a ta istraživanja kažu da su dobitna kombinacija upravo kratke vesti i sto istih pesma. Možda nekome to odgovara, ali ja na to ne želim da pristanem, pa makar mi stalno puštali samo muzičare koje volim. Ipak, postoje dve, tri stanice koje mogu i volim da slušam, baš zato što je muzički opseg neverovatan, i mogu da prođu dani, a nećete čuti istu pesmu. Tu može svašta novo i da se nauči, a ne da se ispira mozak non-stop istim. Posebna vrsta užasa su introi, koje pevaju unajmljeni pevači, reklamirajući stanicu na kojoj se nalazite, ali na muziku pesme koja upravo počinje. Kakvo skrnavljenje pesme, koja je umetničko delo! Prokletstvo, ne radite to. Ako već mora, uradite to pre pesme.

Ima i takvih primera, i to mnogo inteligentnijih, gde se imitirajući melodiju, harmoniju i stil neke pesme, u vidu džingla reklamira ime stanice. Tako se pravi slatka vinjeta, a ne skrnavljuje se mučeni Klepton ili Lenon. Ima stvari i ljudi i pesma koje vam nikada ne dosade, da ne grešim dušu, zaustavim se ja na raznim talasima, mahnito menjajući kanale, u svom plesure-seekingu, no volim kada na nekoj stanici mogu da ostanem duže od deset minuta. Volim kada mi daju ono što volim, naravno, ali i kada mi nešto novo otkriju, meni, koja mislim da o muzici znam sve. Volim da me iznenade. Može čovek mnogo toga i sam, ali slušanje radija je predivno upravo u tome što si deo nečeg kolektivnog, a opet tako intimnog.

Sharon Stone Srećna domaćica: 56 Veštice u Italiji Pouke iz prošlosti: Veštice završiše u likeru i knjizi bazen_brac2 Draga Nadice: Bazenski paradoks Vetar i zastave Vetar i zastave: Sa druge strane ·