Proklinjala sam sebe nespretnu, jadan poklon nije izdržao ni nedelju dana. Imam izvesnu opsesiju već godinama, a to je da ono što se da popraviti u rekordnom roku sredim, ako je ikako moguće. Ako peglom nagorim haljinu neću kupiti neku drugu, možda lepšu, već istu takvu, samo da sve bude kao pre.
Brže-bolje sam drugaricu koja nam je poklonila peščani sat pitala gde ga je nabavila, lažući da se mamina drugarica oduševila kada ga je videla i želi takav isti. Na svu sreću, radnja je bila blizu, na internetu sam proverila, bilo ga je još na lageru. Bilo je lepših i skupljih, uklopljivijih u naš ambijent, ali da, kupiću isti taj, praveći se da se ništa nije dogodilo. Nešto me omelo da to uradim naredna dva dana, ali trećeg sam, dok nikog nije bilo kod kuće, zamenila napukli peščani sat novim.
Mesec dana kasnije muž i ja otišli smo na medeni mesec u Sevilju. Jednog dana, dok smo se pripiti šetali posle ručka uskim, mističnim ulicama starog grada moj muž odluči da mi prizna da je uradio nešto loše. Reče mi da je nekako uspeo da polomi peščani sat, da je jednog dana došao kući, hteo da obriše prašinu i ugledao pesak. Bio je ubeđen da je on kriv. Razmišljao je kako da mi kaže. Nekoliko dana kasnije shvatio je da je sat ponovo ceo i da je sav pesak unutra. Mislio je da je poludeo.
Tad mu priznah da sam ja vinovnik lomljenja, ali i kako sam popravila stvar. Ismejasmo se svojoj prvoj bračnoj laži i odlučismo da ne kažemo drugarici. Ali ah, avaj, čitaće ovu kolumnu.
