Četiri venčanja i sahrana
U VAZDUHU · kolumna

Svadbe. Iako retko ko više ima svata. Barem ako pričam o svojim prijateljima. Uskoro ću ponovo ići na svadbe, odnosno na svadbažurke, jer će mnogo vremena izgleda proći dok neko meni mio i blizak poželi sa se uhvati u kolo, prenese preko praga, ma kakav mladin gabarit bio, zapuca u jabuku, ma koliko mladoženja bio spretan. O bacanju sita na krov i da ne govorimo, a ma koliko to brat želeo, nema ni kupovine seje.

Brat neka se zadovolji kintom iz kladionice, jer seja se registruje u omiljenoj opštini, ide na prigodni ručak, a onda pravi žurku, instagramovanu i provučenu kroz sepiu, sa ružičastim ili rezedo satenskim pojasom oko struka i mladoženjom, kome je dozvoljeno čak da ima i šarene čarape kao glavni junak Ubistva s predumišljajem, njemu na zdravlje. Volim svadbe, odnosno venčanja. Imamo gromadne i venčane planine, sećate se? Gnušajući se režiranih fotografija na kojima mladoženja skače u vazduh i opsegom ruku hvata upravo mladinu prenapuderisanu čelenku, ipak shvatam da sam ja jedno romantično biće.

Romantično i dramatično, spremno da zaplače na venčanju drage drugarice na njen prvi ples sa tatom, starim rokerom uz Wonderful Tonight. I ne, nije bilo zbog PMS-a ili tri šljivke na prazan stomak, jer ja zaista volim kada postane kao na filmu, kao u Nevestinom ocu (maestralni Stiv Martin) ili 4 venčanja i sahrana. I ne, ne treba da bude samo lepo, treba da bude i tužno i dirljivo i govor kuma treba da postoji i sadrži i neprijatne i kompromitujuće anegdote, ali i onu iz Nacionalne klase – „Živeli mladenci!“

I u mojoj verziji ne mora da bude kapkejkova i francuskih makaronsa, neka bude minjona i pršute i obavezno jagnjećeg pečenja, koje svi iz nekog razloga zaobilaze, kao da meni žele da napakoste. Kao da ne znaju da se radujem njihovoj sreći tek kad sipam jagnjetinu, kupus salatu i špricer. Prva svadba na kojoj sam bila je mamina i tatina. Postojala sam nešto više od četiri meseca u vidu neidentifikovanog zigotogmizavca u maminom stomaku, ali sam svakako uživala u, mama kaže, odličnom pečenju i klasičnoj, ali bogatoj orasima torti. Tada nije bilo ničim izazvane ekstatičnosti dolaskom torte, jer pobogu, to je krem na koru, krem na koru, pa odozgo šlag, bili su važni ljudi koji se venčavaju, koji su to tih osamdesetih radili nekako neusiljeno i opušteno, bez pompe, kao da je to jedna lepa stvar, ali svakako ne najvažnija u univerzumu.

Ipak, ta prva svadba mi se jako dopala, pa nisam razvila odbojnost prema ovim događajima, iako su mi u narednim godinama neki detalji ipak budili nemir. Naime, kao mala, uvek bih se uspaničila kada bismo mama, tata i ja u kolima izgubili iz vida kolonu okićenih kola. Ja sam mislila da, ako ih izgubimo, da je gotovo i da nećemo znati gde su se uputili i gde je, dođavola taj restoran. Brže tata, izgubili smo ih! Mi stojimo na semaforu, a sedamsto kola okićeno cvećem i peškirima (zašto?), već je parkirano ispred objekta. Tada nisam mogla ni da pretpostavim da moji mama i tata imaju pozivnicu na kojoj piše gde idemo. A sećam se i jedne posebno lepe svadbe, sa čarobno lepom mladom, koja je i pre 20 godina imala- krunu. Džaba što sam imala najdivniji bordo kompletić, kada nismo bili za mladenačkim stolom, što je moja velika fantazija iz detinjstva. Biti za skrajnutim stolom, značilo je i to da ćemo kasnije biti usluženi, pa sam se, kada su krenuli da se razleću konobari po sali, stala na stolicu i povikala „Konobar, ovamo“.  Tako sam dobila i sarmu i pažnju mladenaca, koji se te večeri nisu ni dotakli, u strahu da ne naprave čudovište slično meni.

Partibrejkers Populizam: Najbolje devedesete / Partibrejkers „Kiselo i slatko“ Ples sa zvezdama Lara Marinković: Tvoj ples zvuči poznato Pomeranje Srećna domaćica: Pomeranje Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Iz dubine duše ·