Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Pre neko veče potpuno nenadano pukla mi je daska od kreveta i propala sam ružičastom Betu Bup spavaćicom i dodirnula parket ispod, naravno, mojom krivicom carstvo grinja, papira, svakojakih folija i nekoliko odgrizaka od jabuke. Do ove štrokice očigledno nije doprla šipka usisivača, koja je pre nekoliko dana nasumično bauljala ispod istog tog kreveta.

Nekako nikada ne očistiš kuću dovoljno. To vidiš kada pomeriš krevet, komode ili nedajbože ormar. Orgije paukova, rđa, naseobine letećih čestica prašine, čekaju nas mesecima i godinama da ih potražimo i sa zadovoljstvom usisamo uz onaj divan zvuk. I pevanje. Znate da svi zvuče kao da imaju sluha uz huk usisivača, koji sigurno ne koriste u jednom kafeu u Roterdamu u kome je atrakcija upravo to da u uglu imaju paučinu koja se stvara tu nesmetano još od 18. veka. Moja paučina datira tek iz prošle godine, ali padom iz kreveta spoznajem sav užas njenog postojanja. Daska se nije polomila od moje težine, onda je trebalo pre nekoliko godina, kada sam bila nešto nalik na majci Džonija Depa u filmu Šta izjeda Gilberta Grejpa. Mama me ubeđuje da se polomila od godina i opet, ne mojih napupelih dvadesetdevet, već je daska lagano trulila i gotovo. Crvotočina, crne rupe i slično žive u poluzi na kojoj svake večeri ležim.

A dok se to ne zameni ne gine mi kauč. Spavaču na kauču, kao što na njemu spavaju ljudi u serijama, ja ću na kauču, ne ne, uzmi krevet, ne, molim te, a ti ljudi će u toku noći sigurno voditi ljubav zaslepljeni strastima. Ja ne želim da spavam na kauču, ako nije neophodno i ako to nije popodnevna dremka uz televiziju. To mi je na tatu. On je mogao neograničen broj puta da zaspi ispred televizora na kauču, a kad bi legao u krevet okretao se i okretao, ali ništa. Kaučevi su neudobni, osim kada se zaspi spontano. A i tada ćete se probuditi sa rukom u grču, kako mrtva i beskrvna visi ili će vas otkidati vrat i leđa na koje ste ponosni leti kada pocrnite, pa obučete belu haljinu, pa izgledate egzotično, ali ne i jeftino. A leđa vole svoj krevet, vole da se ispruže u memorijskoj peni, poznatoj, kao mesto u koje idemo svake godine i tamo nalazimo istu plažu i isti mali kafe na uglu što ima dobre inćune. Ali ne, u krevet se ne može dok se ne nađe nova daska i to će potrajati.

I onda zapravo shvatim koliko mi nedostaje moj krevet, to mesto u kome osim mog tela uvek ima bar dva časopisa, tri knjige, makazice za nokte, kojima pretim da se kao kakva Krležina dama prospem po belim čaršavima, punjači za sve uređaje, a katkad tu dođe i on, pa sve to moram da sklonim, da  bi legao i zaspao odmah, dok se ja obrćem u krevetu. To mi je na tatu. Virdžinija Vulf je govorila o sopstvenoj sobi, a ja o sopstvenom krevetu. Niko te ne čuva tako lepo i ujutru greje i ne da te poslu i ljudima koji će se na tebe drati i davati ti zadatke, kao u školi i saobraćaju i svim crvenim svetlima, i niko tako ne ume da ti se posveti kao krevet. Ponekad kada si na žurci, kada piješ i izvodiš potez kukom, pomisli na njega, on te čeka u samoći tvoje sobe, okružen stvarima što si pobacao dok si se spremao, tvoja soba čeka kao neko svetilište, da se domogneš kući i ponovo pronađeš to mesto, kada upališ svetlo. Nekad je krevet sve što želiš i nije bezveze što se ponekad kaže – koliko košta krevet, a ne soba. Kafa ili doručak u krevetu posebno je poglavlje ne samo ljubavnog života ljudi, jer to možeš katkad i sam. Napraviš prženice, isečaš parče nekog jačeg sira, paradajz i vratiš se u krevet da jedeš, kao da ti je neko drugi to spremio.

Breakfast in bed, pevala je Dasti, koja je pred spavanje verovatno odlagala svoju bujnu natapiranu periku. Jer u krevetu smo uglavnom ono što smo, kad nadvlada nesvesno. Ali i kada se u Boljem životu kafa nosi u krevet kao dokaz da je u tom braku sve u redu i da je ljubavnički aspekat na zadovoljavajućem nivou. Kafa, a onda hajdemo opet u krevet. Jer pitanje je kakav je neko u krevetu. Krevet, da spustiš telo na nešto meko, na to svako mora da ima pravo, a i na jastuk kako kaže Vlatko u Mamurnim ljudima, a i Morisi – Give me the pillow the one that you dream onSlušam ih na radiju ja u čijem krevetu se pršljenovi slažu kao štangle čokolade ili dirke, koja pišem u krevetu možda čak i ovo sad.

Nasmejala se Ivan Tokin: Nasmejala se Emma Pouke iz prošlosti: Ljubavna škola nepismene ledi Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Kako sam proveo godišnji odmor Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Metak za zrikavca