univerzalna sreća
U VAZDUHU · kolumna

Hajde da ne budem rob predrasuda, kažem sebi svaki put kada izgovorim nešto čega se postidim. Naravno, kada neko kao ja voli gadan i crni humor i gotovo svaku vrstu preterivanja, teško je stereotipe i predrasude staviti sa strane, pa pola humora koji volim se zasniva na njima.

One predrasude kojih bih volela da se rešim više su one svakodnevne i životne, koje se, ma koliko smatram da sam osvešćena i slobodna, izmigolje umu i mene samu iznenade. Koliko puta, kada vidim neku bledu, nenašminkanu ili devojku masne kose pomislim kako pobogu sebi dozvoljava da takva uopšte izađe iz kuće.

Kao da sam ja uvek diva, čije lokne i precizno izvučene linije na kapcima zadivljuju sugrađane. Kao da ja nemam one mrlje od maskare ili mak među zubima. Pomislim kako sam i ja milion puta tako izašla iz kuće u mrskom mi džemperu, čiju su kragnu pojeli moljci, da platim račune sa kosom na kojoj bi mogao kajganu da pržiš, skupljenu u sumo-rvač stilu. Ili sam tog dana bila beskrajno tužna, pa onda i bez želje da budem lepa.

Jedna žena koju znam živi sama i ima uvredljivo malu platu, ali ona svake godine uzima kredit da bi otputovala na neko lepo mesto, Santorini, Prag, Veronu. I da, neko bi rekao, šta ona zamišlja, ‘leba nema da jede, a putuje. Ali to je njeno zadovoljstvo i pošto nema porodicu, na koga će da troši, ako ne na sebe. A i da ima, šta se koga tiče. Nekad sam i ja popreko gledala na ovakve aktivnosti, ali prestajem sa tim. I ne, ne počinjem ni da se divim, samo poštujem jednu viziju sveta.

Znam i ljude koji nemaju dece, a u braku su preko trideset godina. Ne što je meni to bilo čudno kao detetu, nisam to ja smislila, drugi ljudi, odrasli su o tome pričali kao o nečem što nije u redu. Oni su želeli da dobiju dete, a nisu mogli, ali ih to očigledno nije rastavilo, što mi je prelepo i pored toga što mi je i žao što nisu to mogli da ostvare. A sigurno su im neki govorili da se rastave i pokušaju s nekim drugim. Jer ljudi uvek imaju ideje o drugima i savete za tuđ dobar život. Imam i ja. Ima svako, ali sam postala drugačija, jer su ljudi mnogo složenija bića nego što smatramo i njihove odluke su mnogo kompleksnije.

I zato ću više da podržavam, manje da osuđujem. Ako je moguće. Jer ono što mene čini srećnom, nije obavezno za nekog drugog, ne postoji univerzalna sreća i zato se nadam da je bleda devojka samo umorna, da je ona žena izabrala neku novu egzotičnu destinaciju, a da su ono dvoje veterana u braku i dalje veoma srećni kada uveče legnu jedno pored drugog i zagrle se.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nalazi iz detinjstva Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Horhe, Žorž i Žorže Bicikl Utorkom na dva točka: O vožnji bicikla i sedam velikih životnih istina Trista dinara Srećna domaćica: Trista dinara