Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Nekima je prošle nedelje počela škola. Tog prvog septembra nisam nikako zavidela onima pred kojima su godine formalnog obrazovanja. Sviđa mi se da sada, ako ustajem iz kreveta, za to barem dobijam nekakav novac.

Bila sam odličan đak, ali se nikada nisam mogla pohvaliti povišenim entuzijazmom i ambicijom. Uvek mi se spavalo i tek bi se na trećem času razbudila i ušla u formu. Tada sam zavidela deci iz australijskih zabiti, koje sam videla u serijama kako uče i slušaju predavanja kod kuće, radio-vezom, dok im roditelji šišaju ovce. To mi se činilo predivnim, pogotovo u hladnim, zimskim danima, kada je trebalo probuditi se, ustati, navući na sebe sedam slojeva garderobe i onda se odvući nekako do obrazovne ustanove. Negde u novinama u to vreme pročitala sam kako je glumica i astrolog Milja Vujanović odustala od slanja svoje dece u školu i kako je za njih organizovala obrazovanje kod kuće. To mi se činilo predivnim, ali sam onda shvatila da je izlazak napolje, iako isprva nevoljan toliko potreban.

Kao i posao od kuće i vanredno ili kućno školovanje ima svoje zamke. Socijalizacija, odnosno drugari iz škole čine da muke u prihvatanju znanja u usnulu glavu, budu lakše. Zašto? Zato što smo svi na ovo naterani, svi smo u istom sosu i ma koliko da si srećan što si npr. na sredini dnevnika, a ne kao ja, Vučkovićeva, uvek sedma, i ti ćeš dolijati. A i kada bi na hodniku videla slatkog dečka da sam učila od kuće i kako bih upoznala sve te ljude, i one koji su me voleli i one čijem se maltretmanu trebalo oduprti, i naposletku, kako bih naučila sve o endoplazmatičnom retikulumu. Skoro sam na kafi sa drugaricom, koju sam upoznala upravo u prinudnom ropstvu škole, pričala o znanju koje smo ponele odande, a koje zvuči kao trivija, kao nekakva igrica, o podacima za koje uvek neki mediokritet kaže – šta će mi to, čemu će to da mi služi? E pa, ja sam uvek bila ljubitelj upravo tih podataka za koje sam znala da mi neće služiti ni za šta osim za kvizove, asocijacije i smišljanje fiktivnih bendova a la Dihotomija treplji, Seksualni polinom i Anchy and the Štefan-Bolcman’s.

Zaista obožavam da učim nove stvari, da čitam i slušam umne glave, ali ne volim propitivanje, na kome se temelji školstvo. Propitivanje je stresno, osim ako nije u formi nekakvog kviza i dobre volje da se neko javi, ako zna šta su sporogonde. Možda neću biti ministarka prosvete, što je dobro, jer bi deca verovatno živela u zemlji slatkiša, čitala knjige i crtala po ceo dan, ali eto, barem u ovom tekstu želela bih da predočim ideju koja se začela još u vreme mog školovanja, koje je trajalo sedamnaest debelih godina.

Primetila sam da moji brat i sestra tinejdžeri, koji nikad nisu posebno voleli da uče (a ko voli), sjajno prihvataju i pamte sadržaje kada im se zabavno predoče. Sve ono što im je bilo mrsko u učenju istorije iz debelih školskih udžbenika, naučili su u serijama. Moja sestra zna sve o grčkoj mitologiji, a to nije naučila u školi, nego na putovanjima Grčkom i na televiziji. Moj brat je saznao sve o Spartaku u najglašeno erotizovanoj seriji. Pa čak i da nije sve onako kako je zaista bilo i kako istorijski izvori kažu, opet je to neko znanje o kontekstu, društvu. A zašto je atraktivno? Zato što je u dramskoj formi ili zato što je izvan škole u kojoj te teraju da na konvencionalne načine trpaš sebi podatke u glavu. Hajde da čovek koji sa svojim učenicima rekreira scene iz istorije i snima kratke filmove ne bude čudak ili da onaj koji ih vodi Kalemegdanom ne dobije suspenziju, jer ih je, avaj, izveo iz škole. Sećam se kako mi je uzbudljivo bilo na času muzičkog da crtam ono što osećam dok slušam neko muzičko delo. Dakle, i tada je bilo ljudi koji vide dalje i produhovljenije. Na kraju, ono što mi je uvek smetalo je to što je školski program neusklađen. Zašto se ne dogovore da iz muzičkog, likovnog, matematike, srpskog, biologije, iz svih predmeta ne učimo jednu epohu i tako uočimo simultanost svega i sveta. Pa tako epohu po epohu. Zašto ja i dalje, i pored sedamnaest godina školovanja ne mogu da odgovorim na pitanje koji je muzičar stvarao onda kada je donesen kukuruz u Evropu? Zašto ne mogu da povežem podatke i kao iz topa ispalim ime slikara koji je stvarao onda kada je otkriveno da je atom deljiv? Zato je moj predlog da u svakoj učionici bude karta sveta i da se u jednom polugodištu uči šta se sve u svim oblastima desilo npr. u srednjem veku. Pa onda  neka druga epoha, sve do današnjice. I molim vas, ne shvatajte ovo kao moju kandidaturu za ministarku i obuzdajte svoje oduševljenje, ne volim da ustajem rano i tek se na trećem času budim i ulazim u formu.

Rođendan Srećna domaćica: Rođendan Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Narod tako hoće Sudar Utorkom na dva točka: Sudar Petar Iljič Čajkovski Pouke iz prošlosti: Slivam se sa vama bez suparnika