Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Volim kada dovoljno oslobodim mozak, da mi na pamet padaju gluposti ili sasvim slučajne umne opservacije. Nekad tako dok se kupam vrelom vodom, dođe mi da u usta stavim kesicu čaja i malo te vrele vode i samo tako stojim desetak minuta u kadi sa vrelom vodom i kesicom čaja u ustima. I bilo bi super da to radim u pet i da sam na Ostrvu, ali ako ne tako, onda barem da mi je Nerođendan.

A kad je nekad gužva u autobusu, dovoljno si slobodan da pevaš pesmicu ili mumlaš, jer se u opštoj kakofoniji to baš i neće primetiti. Ali možda neko čuje pesmicu, ako je dovoljno blizu, a jeste, jer ste kao sardine u maslinovom ulju, a sardine su srebrne i presijavaju se kao svećnjak na klaviru onog ko te je čuo kako pevaš pesmicu, pa je otrčao kući da je brzo sebi odsvira. A ako je pritom to tvoja originalna pesmica, onda baš bezveze, ukrao je. Trebalo bi da postoji agencija za zaštitu intelektualne svojine izgubljene u gradskom prevozu.

Međutim, ljude to mrzi. Desi mi se ponekad da me toliko mrzi da nešto uradim, da, ako čujem neke čudne zvukove u kući, poželim da je lopov-ubica, da dođe i smakne me, ne bih se opirala, jer onda ne bih morala ništa da radim. A ništa ne raditi je divno, i spavati. Uvek kad ti se spava, iskoristi to što ti se spava, jer posle kad budeš probao da spavaš, možda nećeš moći, a onda kad ne budeš smeo da spavaš, onda će ti se spavati najviše. Ako mnogo spavaš, onda ipak probaj nekad da si budan, jer posle kad budeš probao da budeš budan, možda nećeš moći, a onda kad ne budeš smeo da budeš budan… a, ustvari ne postoji ta situacija kad ne smeš da budeš budan, pa čak ni kad si u vrtiću i svi su legli posle ručka. Onda škiljiš i brojiš drugarici vaškice. I čekaš da dođeš kući i popneš se na stoličicu da bi dohvatio čokoladu. Kako to da čokolada sa rižom bude nekako penasta i tanka, a samo obična čokolada ne? Kad je čokolada sa rižom čokolada plus nešto, a čokolada bez riže čokolada plus ništa.

Čokoladu sa rižom sam uvek kupovala kada odem tati po pivo. I uvek sam se pitala da li da kupim zeleno ili braon pivo. I onda sam se razočarala kad sam saznala da nije ni zeleno ni braon. To je prvi i jedini put da sam se razočarala u pivo. A bolje čak i u pivo, nego u prijatelja. Malo ih je, ali je poznanika buljuk. Kad sretneš na ulici nekog koga ne znaš odakle znaš i ko je, a ta osoba zna svašta o tebi i gde radiš i kako se zoveš i da imaš sestru i voliš gumene bombone, onda uzvraćaš opštim pitanjima. Šta ima kod tebe? To je dobro pitanje. Nikako šta rade tvoji. Možda je siroče. Kako je na poslu tebi nikako, možda je nezaposlen, a velika je verovatnoća u današnje vreme. Šta radi ekipa, ni to nikako, možda ste se upoznali u vozu, pa ekipa evetualno može da bude samo kondukter i lik koji je, čim ste krenuli otvorio zavežljaj sa slaninom, belim lukom i skinuo cipele. A cipele nikako ne smete skidati u wc-u na svadbi posle deset sati u njima, jer biće samo gore, noga će se osloboditi i više neće želeti natrag u pakao. Kad sam bila mala i kad smo išli na svadbe, plašila sam se da tata ne izgubi kolonu okićenih vozila koja su se kretala gradom. Mislila sam, da ako ih izgubimo, nećemo znati gde idemo. Nisam znala da imamo pozivnicu i da znamo u koji restoran idemo. Uvek sam imala bizarne ideje i zato sam smislila i ovaj razgovor.

-Halo dobar dan, da li je tu Marko? -Tu je!

I spuštanje slušalice.

-Halo, dobar dan, da li mogu dobiti Marka? – Ne, ne možete on je moj, on je moj muž.

-Halo, dobar dan, mogu li dobiti Marka? – Da, šta ćete od priloga?

– Halo, dobar dan, mogu li da razgovaram sa Markom? Ja ne znam da li možete, vi probajte.

– Halo, dobar dan, da li je Marko…ma, pozvaću ga na mobilni.

Jedno je biti maštovit, ali neke bizarne situacije život nemeće. Pokvarila mi se tastatura i ne radi mi slovo h i razmak. Dobro slovo ‘’h’’, nema ga mnogo, ali razmak, užas. Već danima kopipejstujem razmak, tj. jedno ništa. Da li je razmak razmak ili ništa? I kada kucam reč ‘’iako’’ pogrešim ili me ispravi autokorekt i onda piše ‘’aiko’’. Ko je Aiko? Neka devojka iz Japana. I ona se udaje za dečka koji je toliki ljubitelj listi da pravi listu omiljenih lista. A i ombudsman je. Koga zove ombudsman kad mu treba ombudsman?

Nužnici pored puta Ulični hodač: Nužnici pored puta Vrnjačka baba Sandra Todorović Jbt: Vrnjačka baba Lara Marinković Lara Marinković-Naćeflejisanić: Naćefleisanost ante portas Magija Srećna domaćica: Magija