Neneh Cherry, St. Vincent, Chinawoman
KULTURA · muzika

Hajde, nek ovi osmomartovski svečarski dani budu povod i da pohvalimo nešto, recimo, tri dame i to na račun kvalitetnih albuma kojima su nas obradovale krajem februara.

Neneh Cherry – Blank Project

Prvo nekoliko, odmerenih hvalospeva na račun Neneh Cherry koja je nakon čitavog jednog punoletstva predstavila Blank Project, slojevit i slušalački zahtevan album. Njena ponovna, ovog puta sveobuhvatnija saradnja sa Kieranom Hebedenom (Four Tet) u svojstvu producenta, predstavlja prirodan nastavak potrage za svežijim zvukom, te ovde (kao u slučaju albuma The Cherry Thing) možemo sa puno opravdanja govoriti i o primeru očigledne uznetosti darovima nanovo pronađene/izborene slobode. U tom smislu, Neneh Cherry pomenute pohvale zavređuje kako na račun odvažnosti s kojom hrli put sinkopa, zamućenog i zahtevnijeg zvuka, pa i distrozije (kao na primer u naslovnoj ili u pesmama Naked i Weightless, a što će nekima za pravo da u priču o analogijama uvedu i Yoko Ono i Cibo Matto), da bi ubrzo (kao na primer u slučajevima numera Across the Water i Spit Three Times) svratila i do osavremenjenog viđenja trip-hopa, koji se u poslednjih par sezona diskretno vraća u modu, a u okviru koga bi mnogi najradije videli Neneh Cherry.

St. Vincent – St. Vincent

Zaigranost je u značajnoj meri prisutna i na još jednom odličnom izdanju St. Vincent. I premda na ovom izdanju St. Vincent ne donosi ništa novo (možda otud i ovaj tipsko-nenadahnuti naslov?), i samo posle nekoliko iole pomijeg preslušavanja verziranim ušima biće dovoljan uzorak da mirne duše ustvrde da St. Vincent i u ovoj epizodi pokazuje zavidnu stvaralačku formu. Naravno, pomaže ako ste ljubitelji oneobičenog i ambicioznije koncipranog alter-popa, izdašno okićenog dekonstrukcionističkim ispadima, kakofonijom, polifonijom… i osećanjem sveopšte slobode usled koje je sve moguće i sve dobrodošlo. To se najjasnije oseti u pesmama Birth in Reverse, Severed Crossed Fingers, Huey Newton i Prince Johnny, u kojoj se St. Vincent nadahnuto podsmehne Lani del Rey, pokazujući i time koliko je vična zaumnom otporu kanonima, onovekovnim ili tek uspostavljenim.

Chinawoman – Let’s Party in Style

Dosta razumevanja za suštinu pristupa i moguće implikacije u doživljaju onih manje upućenih neophodno je i pri vaganju onog što Chinawoman nudi na izdanju Let’s Party in Style. Naime, ako se manemo ocene da ona zapravo nudi melaholiju po meri prosečnog (istočnoevropskog) hipstera, na ovom izdanju zatičemo vidno produkcijski bogatiji zvuk, koji čini da polazni lo-fi okvir na trenutke dobija i istinski jezovitu nadogradnju (kao u polaznoj Vacation of Love), a ukrasi znani iz osamdesetih suptilno naglase fragilnost Good Times  Don’t Carry Over i To Be With Others ili opravdanost ogoljenosti numere What Was Said. Sve u svemu, ovaj album Chinawoman zadržava na ako ne na istim, a no približnim estetsko-kvalitativnim dometima prethodnika, u isti mah predstavljajući primetan napredak u ukupnom zvuku. To u nekom trenutku možda može dovesti i do otkrića punije slobode koju su već i izvojevale i nanovo potvrdile prvoligašice Neneh Cherry i St. Vincent.

MAD Džinovski zeka Riki u centru Beograda najavljuje festival MAD in Belgrade Damon Albarn Damon Albarn na Exitu Kojekude Evropa fest u Nišu S.A.R.S. S.A.R.S. u Kragujevcu · ·