Žerom Ferari
U VAZDUHU · intervju

Žerom Ferari, pisac i dobitnik nagrade Gonkur za 2012. godinu za roman „Beseda o padu Rima” boravio je u Srbiji. Tom prilikom nastupio je u okviru Molijerovih dana, učestvovao u promotivnim aktivnostima Čarobne knjige, svog srpskog izdavača… Žerom Ferari je prvi dobitnik Gonkurove nagrade koji je istovremeno i dobitnik studentskog Gonkura, ali ipak je značajnije to što je ovim gostovanjem skrenuta pažnja na jedan izvrstan roman.

Kako je izgledao vaš put do „Besede o padu Rima” i do nagrade Gonkur?

Put je bio dosta interesantan. Roman je 28. avgusta izašao iz štampe i prodaja je počela dosta dobro, a već 1. septembra bila je prva selekcija za nagradu. Naime, kad sam predao rukopis i kad je stigao pred žiri Gonkurove nagrade, već sam napustio Pariz i otišao u Abu Dabi da radim kao profesor filosofije, iščekujući tamo rezultate, ali nisam bio opterećen uspehom. Selekcija je bila veoma stroga, a završnica gotovo dramatična, ali ja sam dobio nagradu, čak i van sopstvenih očekivanja.

Stiče se utisak da verujete kako i dalje ima dovoljno čitalaca koji veruju u skladan spoj književnosti i filosofije, čak i sad, u ovom našem sve banalnijem sada?

Ja ne volim filosofsku književnost i ne mogu da definišem kako bi to trebalo da izgleda, jer različite odgovore na ista pitanja daju filosofija i književnost. Jedina forma moje ekspresije je roman i ne smatram da postoje teme koje su rezervisane samo za filosofiju, već da se radi o načinu i pristupu. Mišljenje kao pojam nije ograničeno filosofijom, jer ona je samo jedan od načina razmišljanja, a to isto mišljenje možemo naći i u nauci i književnosti.

Ako je povratak filosofskim učenjima jedna od slamki spasa za krhku civilizaciju pred samim sunovratom, šta bi onda bio lek za sve trivijalniju književnost? Možda meditativna proza poput one koju demonstrirate u „Besedi o padu Rima”?

Suština je da ne mislim kako moderna književnost ima potrebu da bude sačuvana. U modernom obliku umetnosti koja datira od 19. veka, mi smo bez prestanka ophrvani pitanjima zabrinutosti nestanka nečega – slikarstva, književnosti ili nečeg drugog, tako da ne dajem tome neku važnost. Ukoliko posmatramo komercijalnu književnost koja preplavljuje tržište, onda bi trebalo da se zabrinemo da će ona umetnička književnost izumreti. Ne smatram da bi trebalo da postoji samo jedan način da se ona sačuva.

Centralna ideja ovog romana i veza koja spaja narativne tokove jesu rečenica i misao da je svet poput čoveka. On se rađa, razvija i umire. U romanu pravim poređenje između nečeg velikog, Rimskog carstva i života jednog čoveka. Inspiracija je nastala iz jedne rečenice u besedi Svetog Avgustina koja se nalazi na samom početku romana.

Vaši junaci izvesni krah civilizacije dočekuju, reklo bi se, uz izvesnu pomirljivu i donekle suptilnim humorom osenčenu melanholiju. Koliko vaših ličnih stavova ima u takvom pristupu Libera i Matjea?

Za mene svi likovi u mojim romanima imaju veze sa mnom, ali ni jedan nije privilegovan da ima moje osobine. Ja ne volim autobiografske romane, kao i da budem ograničen jednim likom. Roman je kao jedan san, u kome je onaj koji sanja zapravo manifestacija svih likova na svim mestima u snu, pa čak i kad su mu ti likovi strani ili ih ne podnosi. Naravno, centralni „sanjar‟ je sam pisac. Upravo je to i odgovor na vaše pitanje – Libero i Matje se ne smeju izdvajati od drugih.

Šta bi moglo da bude označeno kao najefektnija od svih poduka i Lajbnica i ostalih velikih učitelja za nas danas?

Strogo govoreći, veličina jednog filosofa može se porediti s veličinom jednog naučnika ili jednog romanopisca. Ono što cenim kod Lajbnica su „extraordinaires réflexions‟ – zadivljujuća razmišljanja o mogućem svetu. Ima tu nečeg duboko romanesknog. Ne sviđa mi se način na koji se Volter ismevao Lajbnicu u „Kandidu”, jer on svakako zaslužuje i vredi mnogo više. Postoji nešto estetsko u filosofiji, gde me više fascinira značaj strukture nego sama potraga za istinom.

Kako izgleda život dobitnika tako prestižne nagrade? Šta se promenilo u odnosu na dane pre Gonkura, u vašem životu, a možda i poimanju književnosti?

Gonkurova nagrada omogućava pre svega jednu vidljivost na tržištu i stvara mogućnost da prodamo knjige u mnogo većem tiražu nego što bismo ikada prodali u redovnim uslovima. To povlači za sobom veću čitanost i sve ostalo, pa i slavu. Moja agenda je posle Gonkura postala poprilično puna. Što se tiče psiholoških promena, nisam primetio nikakvu promenu – nadam se!

Promena koja me je zaista dotakla jeste činjenica da je moj roman „Beseda o padu Rima” doživeo mogućnost da bude prevođen na više jezika, to je za njega uvek novi život.

Miloš Biković Miloš Biković: Popularnost je mač sa dve oštrice Mima Simić Leksikon: Mima Simić Queens of the Stone age Vodimo vas na festival Rock@Exit na kome nastupaju Queens of the Stone Age Maša Dakić Maša Dakić: O značaju pokušaja i vetra u leđa ·