Lira Vega Duhovi
U VAZDUHU · intervju

Od samog starta, bend Lira Vega nametnuo se kao jedna od najuzbudljivijih muzičkih pojava na sceni – nikad isti i potpuno nepredvidiv u svojem balansiranju između rokenrola i elektronike, ritma i melodije, buntovništva i nežnosti, minimalizma i dubine reči… Sada, takvu reputaciju potvrđuje albumom “Duhovi”.

Razgovarala: Ana Kalaba

O kakvim duhovima govorite?

O duhovima iz prološti. Imam utisak da što više živimo sve su jače niti koje nas čine robovima rituala, sve više radimo po obrascima iz prošlosti i nekada ne dozvoljavamo sebi da se osećamo bolje baš zato što nam ti obrasci daju sigurnost. Depresija dosta funkcioniše tako.

Nakon singlova „Novo Meksiko“ i „Ja te znam“, na red je stigao „Ničiji mesec“ – kako bi opisala ovu pesmu u odnosu na ostatak albuma? Po čemu se izdvaja?

Meni je definitivno najromantičnija na albumu. Volela bih da i dalje idemo u pravcu kombinacije romantičnih melodija, minimalnih tekstova i plesa.

S „Duhovima“ idete još dalje u elektroniku. Čemu težite kada je reč o zvuku Lira Vege?

Težimo tome da ne budemo dosadni. Da se osećamo komotno u zvuku koji proizvodimo. Da ne ostajemo na istom već da isprobavamo razne kombinacije. Više elektronike posledica je okolnosti u kojima smo se obreli – bez bubnjara u situaciji kada treba da se sprema album. I onda smo kratko svirali sa mladom bubnjarkom Ivanom Bugarinović, ali na kraju to nije profunkcionisalo i rešili smo da se oslonimo na sebe i svoje skromno znanje programiranja matrica… Dugo smo tražili zvuk koji imamo na albumu baš zato.

S druge strane, tekstovi zvuče ličnije nego ikad… Odakle takav spoj?

Tako je i krenulo, od nekih melodija i tekstova koji su nastali u manje optimističnim fazama, što se i čuje… A onda nas je snašlo to snalaženje sa elektronikom i to je konačan spoj. Zanimljiva mi je ta kombinacija srca na dlanu i robotičnog repetitivnog udarca ritam mašine. Na sasvim suprotne načine oplemenjuju jedno drugo.

Kad ste objavili „Sreću i ljubav“, podvukli ste potrebu da se ostane „normalan“, ljudsko biće u 21. veku. Jeste li našli način? Sa tim osvrtom čini se da i „Duhovi“ idu upravo u tom smeru…

Kad se kaže normalan to svakako nema značenje normativa. To znači neopsednutost glupostima od kojih te samo zaboli glava i ne osećaš se doraslo, kao što su razni sadržaji na Internetu… Recimo, imali smo taj Lira Vega profil na Fejsbuku, i Vlaca i ja smo visili tamo, sa 5.000 prijatelja. Možeš da zamisliš koliko je linkova čekalo da se na njih klikne… I onda te to odvede na neke gluposti od kojih te na kraju zaboli glava i poludiš. I onda je Fejsbuk odlučio da nam taj profil zatvori, i meni lično je to usluga. Uštedi vreme. Dodatno normalno u današnjem svetu mi je i imati nekakav misaoni integritet, nekakav lični stil i ukus, a ne podlegati masovnoj histeriji ili „hajpu“ i to mi se čini dosta važnim na duže staze. Iako to možda zvuči zaista staromodno.

Pored ljubavi, još mnogo drugih emocija se meša na „Duhovima“. Kome se obraćaš kada ponavljaš da „nema nade“, da je „poslednji trenutak“…?

Pretpostavljam i sebi i svetu… Kome inače upućujemo poruke. Mislim da treba da se stalno podsećamo da smo snaga, da narod zajedno zaista može sve (kad kažem narod, mislim na milijarde obespravljene sirotinje na ovom svetu kojoj i sama pripadam), i da nas kvari glupost, pohlepa, novac, politika. Nade u konačan spas nema, ali možda nije sve besmisleno ako se udružimo i ako se ne svrstamo.

Kao jedan od najautentičnijih vokala ovdašnje scene, kako bi opisala svoj stil pevanja? Šta ti je najbitnije?

To mi je baš teško pitanje. Važno mi je da ja budem zadovoljna, a nikada nisam (smeh).

Od stare ekipe ostali ste samo ti i Vlaca. Zašto? 

Prvo je Utvar otišao – u Ameriku, 2008. godine, a Nemanja nas je ostavio 2011. Mislim da smo svi imali različite ideje o tome kako bend treba da funkcioniše. Na kraju smo došli u nepodnošljive odnose i samo smo se rasturili…

Koje su dobre, a koje lošije strane rada udvoje?

Hm, za početak nas dvoje muzički dobro funkcionišemo. Drugo, mnogo smo kompaktniji, jednostavniji. Mana je što ponekada ostajemo zatvoreni u svom svetu, pa pitamo jedno drugo da li smo poludeli mi ili svet oko nas.

Ranije su vam se putevi često preplitali i sa bendovima kao što su Neočekivana sila, Jarboli, pa i Let 3… Kakva je situacija danas? S kojim bendovima se sad najbolje kapirate?

Ja sam skoro sarađivala sa bendovima Presing i Artan Lili, Vlaca ima drugi bend Svemirce… Kapa dole svima koji odluče da se bave ovom muzikom danas.

Šta slušaš ovih dana?

Novog Panda Beara.

aleksandra milićević Aleksandra Milićević: U kuhinji s Bordejnom Damjan Kovačević Damjan Kovačević: Melanholija je viši čin prihvatanja života Jelena Puzić Jelena Puzić: Gluma koja izuzetno dobro deluje u alternativnom prostoru Marko Pogačar Marko Pogačar: Ne, mačke ne jedem