Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Jokohama – grad svetlosti u tokijskom zalivu

AUTOR: CityMagazine 22 May, 2020
Jokohama – grad svetlosti u tokijskom zalivu

Piše: Tatiana Mladenović

Verovatno vam se desilo da ponekad otputujete negde bez nekih velikih očekivanja da vas nešto impresionira, a da vam se onda upravo desi suprotno. Meni se to često dešava i već sam navikla da me stvari od kojih ne očekujem mnogo, iznenade prijatno, ili možda da budem iskrenija, više me privlači da otkrivam neke ne baš toliko zvučne gradove, predele, pa čak i ljude, jer svako i sve nosi u sebi neku posebnost, koja na kraju može da ispadne mnogo dragocenija od one na koju svi navale. Takođe često se dešava da ako jedna zemlja ima grad koji spada među najlepše na svetu, onda ljudi potpuno zapostave druge lepe gradove u toj istoj zemlji i svi hrle u taj jedan jedini grad.

Jokohama je bila na mojoj listi gradova koje moram da posetim, ali upoznavanje sa tim gradom desilo se spontano i neplanirano, jer su okolnosti ubrzale moj plan da se tom gradu posvetim na način koji je vredan pažnje. Stigao mi je naime poziv da učestvujem na nekoj interkulturalnoj radionici, a mesto dešavanja bila je Jokohama. Kada sam saznala šta je u gradu u tom trenutku od dešavanja, nisam znala šta pre da odaberem. Bila sam zapanjena istorijom i razvojem grada, kao i ponudom atraktivnih mesta za razgledanje.

Hostesa u kimonu

Jokohama je danas moderno uređen grad i drugi po veličini nakon Tokija, a naseljenost je toliko velika da zajedno sa Kavasakijem, koji je smešten nedge između ta dva grada, čini region Kanto, u kome se sva tri grada nalaze, najnaseljenijim megapolisom na svetu u kome živi četrdeset dva miliona ljudi na površini od 32000 km2.

Sećam se kako sam jednom, sa jednim beogradskom drugarom koji mi je bio u poseti, bila na vrhu jednog tokijskog oblakodera i ja već naviknuta, ali i dalje fascinirana, a on kao omađijan, posmatrali beskonačnost načičkanih zgrada, različitih visina i formi, gde sa jedne strane vidite tokijski zaliv, i ta površina je malo oslobođena betona, koji se u daljini ponovo nastavlja – e to je Jokohama, a tu iza Jokohame se u jednom delu nazire kao nekakav kraj – to je deo gde se uzdiže planina Fudži, koja kao da se namerno tu isprečila i naredila da dalje ne može. Onda je moj drug onako očaran od prizora samo promrljao: „Bog te, pa ovaj jedan grad je kao cela Vojvodina do Beograda!”. Vojvodina, međutim, ima približnu površinu kao Kanto region, ali stanovnika sa sve Beogradom nema više od tri i po miliona, pa lako onda možete da zamislite gustinu naseljenosti. To je otprilike šest puta više stanovnika od Srbije, a zamislite da svi žive na teritoriji odakle počinje Beograd pa sve tamo do Subotice.

Jokohama je od centra Tokija udaljena četrdeset kilometara, regularnom linijom voza, koja ide na svakih pet minuta, iz Tokija do Jokohame stižete za pola sata, a ako ste voljni da platite više i uzmete njihov čuveni brzi voz Šinkansen, onda stižete za samo petnaest minuta. Ti brzi vozovi saobraćaju na 10 minuta u špicu i preko Jokohame stižu do Osake koja je 500 km udaljena od Tokija za samo dva sata i petnaest minuta.

Muzej umetnosti

Jokohama je jedan očigledan primer razvoja Japana. Do sredine 19. veka to je bilo malo ribarsko selo u tokijskom zalivu koje je živelo svoj uobičajeni miran, izolovani život od ostatka sveta, kao i druga mesta duž Japana. Trgovina je jedino bila dozvoljena sa Holandijom i Kinom, koje su svojim brodovima stizale samo u luku u Nagasakiju. A onda je jednog dana te davne 1854. godine u blizini Jokohame uplovila američka ratna flota tražeći od Japana potpisivanje sporazuma poznatog pod imenom Sporazum mira i prijateljstva. Japan je imao samo dve opcije, ili da pod pritiskom potpiše sporazum, što je i uradio, ili da počne rat koji bi izgubio, a pored toga bi morao svakako da ustupi prilaz moru i saglasnost za trgovinu. Potpisivanjem sporazuma Japan je prekinuo skoro dvovekovnu izolaciju od ostatka sveta.

Otvaranje luke Jokohami je donelo neverovatan napredak, te omogućilo da se i japanski uticaj širi dalje na Evropu i Ameriku. Tu pre svega treba pomenuti uticaj japanskog umetnika Hokusaija na evropske impresioniste. Slobodna sam da tvrdim da je i francuska gastronomija svoju inspiraciju za prezentaciju jela našla takođe u japanskom stilu serviranja obroka poznatim pod imenom kaiseki koji se u Japanu praktikovao među budističkim monasima još u šestom veku.

Brick House

Ja sam svoje prvo privatno otkrivanje Jokohame započela u četvrti Minato Mirai gde se nalazi Umetnički muzej, koji pored redovnih interesantnih izložbi poseduje i neprocenjivu zbirku dela velikih majstora poput Dalija, Pikasa, Sezana, Rodena, Nare. Jokohama se dalje smatra mestom rođenja japanske fotografije, te je u posedu ovog muzeja i zanimljiva zbirka fotografija, koja svedoči ne samo o nekim interesantnim istorijskim događajima vezanim za Japan, već prikazuje i neke značajne momente koji se vezuju za istoriju Evrope.

Iz umetničkog muzeja najbolje je da se pešice uputite ka parku Jamašita koji je pored obale, a usput posetite zgrade sagrađene od crvenih cigli tzv. Brick House gde se nekada nalazila carina, a sada se tu održavaju razni sajmovi, festivali, izložbe. Ako ste veliki ljubitelj ramena, baš na tom mestu jednom godišnje je sajam ramena. A u samoj Jokohami je i muzej posvećen tom jelu. Jedan od događaja koji najviše privuče posetioce u Brick House, pored sajma ramena, je i oktobarski Beer Fest, koji se svake godine u oktobru održava i Minhenu i u Jokohami. Oktoberfest je toliko popularan u Japanu da ima svoju reprizu u martu u Tokiju, ali se i dalje zove Oktoberfest, bez obzira što je u martu. Japanci su poznati po tome da od nekih autentičnih događaja koji pripadaju nekim drugim dalekim zemljama naprave projekat koji na kraju često bude i uspešniji od onog originalnog. Navešću ovde i svečanost u čast mladog francuskog vina Božolea, gde svakog trećeg četvrtka u novembru u celom Japanu nastaje prava pomama proslava i spektakala kakvih nema u Francuskoj.

Osanbaši

Šetnju do obalskog parka najbolje je nastaviti preko Osanbašija gde se nalazi međunarodni putnički terminal, kojeg će se, nažalost, mnogi sećati po čuvenom kruzeru koji je tu ostao zarobljen mesec dana sa gomilom obolelih od korona virusa. Preko puta međunarodnong terminala je Jamašita park i to je prvi japanski park izgrađen na obali.

Jamašita park

Otvoren je 1930. godine i možda bi njegova izgradnja mogla da posluži kao primer zelene gradnje, jer je zemljište na kome je nikao park napravljeno od ruševina koje su ostale nakon velikog Kanto zemljotresa iz 1923. godine. Park ima svoje šetalište, zelene površine, baštu ruža, a tu je i jedan od spomenika posvećen devojčici u crvenim cipelicama. Spomenik toj devojčici stoji u više gradova po Japanu i iza sebe krije tužnu priču devojčice po imenu Kimi, čiji roditelji su je, boreći se sa nemaštinom, predali jednom američkom misionaru i njegovoj ženi da je odvedu u Ameriku i da tamo ima srećno detinjstvo. Ispostavilo se da je devojčica bila ostavljena u jednom od sirotišta u centru Tokija i da je tu u svojoj devetoj godini umrla od tuberkuloze. Istina je izbila na videlo kad je početkom sedamdesetih godina jedan novinar počeo da istražuje ceo slučaj, jer je želeo da napravi dokumentarni film i nakon pet godina, našavši i porodicu devojčice, došao do ovog strašnog saznanja. U to ime, u Japanu u par gradova, na pomen te devojčice i sve napuštene dece koji žive po domovima za napuštenu decu, podignuti su spomenici i svi nose naziv po pesmi koja se zove Akai Kutsu (u prevodu Crvene cipele), koju je napisao pesnik Ujo Noguči, a koji je poznavao majku male Kimi.

Sankeien park

U blizini Jamašita parka na samo par minuta hoda nalazi se i jedna od najvećih kineskih četvrti na svetu. Mnoštvo kineskih restorana, prodavnica kineske hrane i naravno svega i svačega made in China, čine ovu četvrt zanimljivom zbog živosti i graje koja je karakteristična za takve mini gradiće i pijace unutar bilo kog velikog grada.

Jokohama ima puno parkova, a onaj koji svakako morate da posetite ako dolazite u Jokohamu je Sankeien, koji je pravi mali japanski tradicionalni gradić smešten unutar besprekorno uređenog vrta u kome je smeštena pagoda, bivša kuća jedne uticajne porodice, mali hram kao i nekoliko tradicionalnih kućica sa tatami podovima za ceremonijalno ispijanje tradicionalnog japanskog mača čaja. U koje god doba godine da posetite ovu baštu sa malim jezerom koje se prostire duž zelenih površina, videćete prizore koji kao da su urađeni tako da služe kao primer kako koje godišnje doba u svoj svojoj lepoti treba da izgleda.

Pozorište Noh

Ako ste te sreće i imate malo više vremena, onda je poseta Noh pozorištu takođe jedna od preporuka tokom boravka u Jokohami. Noh pozorište u Jokohami ima tradiciju od 140 godina i vodeće je pozorište u Japanu po predstavama u kojima se izvode tradicionalne japanske igre. U Jokohami postoji još pregršt muzeja i parkova, i, u zavisnosti od interesovanja, sigurno je da svako može da pronađe za sebe ono najzanimljivije.

Kad se, međutim, malo umorite od velike šetnje, kada veče počne polako da prekriva grad raznim svetlećim atrakcijama, koje dolaze kako od samih atrakcija tako i od oblakodera, tržnih centara, luke, mostova i automobila na njima, zaputite se ka delu grada koji se zove Noge i potražite Coctail Bar Nemanja. Bar je pre sedam godina otvorio bračni par Kumiko i Tomojuki Hodžo. On je barmen, a ona veliki poklonik Nemanje Radulovića. Uz zvuke violine koje izvodi Nemanja, pored Tomojukija koji vešto izvodi svoje akrobacije praveći vam željeni koktel, Kumiko će vas iznenaditi, a ukoliko ste gladni, i na licu mesta vam napraviti ili podgrejati neki od srpskih specijaliteta, poput sarme, ili ukoliko želite da ispratite veče ili dočekate jutro uz šolju kafe ili čaja, onda ćete uz to dobiti i vanilice koje Kumiko sprema kao prava srpska domaćica, i verujte mi da ćete teško pronaći tako sladak završetak posete jednom jako zanimljivom, dalekom gradu, koji je u svakom trenutku domaćin mnogih događaja, kako kulturnih, tako i sportskih i poslovnih.

Tekst i fotografije: Tatiana Mladenović