Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ana Franić o svom povratku: „Najviše su mi donosile uloge koje su na različitim nivoima tretirale seksualnost“

AUTOR: Đorđe Bajić 19 Nov, 2020
Ana Franić o svom povratku: „Najviše su mi donosile uloge koje su na različitim nivoima tretirale seksualnost“

Glumica Ana Franić je duže od decenije odsustvovala iz sveta filma, a onda se ove godine vratila na velika vrata glumeći u dva intrigantna projekta: seriji Močvara, koju je po scenariju Milene Marković režirao Oleg Novković, i filmu Ime naroda reditelja Darka Bajića i scenariste Milovana Vitezovića. Ana Franić za City Magazine govori o svojim novim i starim projektima, a sa posebnim osvrtom na korene njene ljubavi prema sedmoj umetnosti.

Za početak, pitanje koje ne mogu da zaobiđem… Zašto si deset godina odsustvovala iz sveta filma?

Profesionalni put jednog glumca sačinjen je od perioda u kome angažmana ima na pretek, čak i više nego što može da se postigne, ali i perioda čekanja i kriza. Pozorišnim glumcima je lakše: pozorište im obezbeđuje konstantni trening i dragoceni kontinuitet. Na filmu je drugačije i čekanje nove uloge ume da potraje. Mom dugom odsustvu doprinelo je i fizičko odsustvo iz zemlje. Nije me bilo, nisam bila ljudima pred očima, pojavile su se neke nove glumice. To je sve normalno. Nekoliko poslednjih godina i sama sam se povukla uveravajući sebe da više ne želim da se bavim glumom. Porodični život me je odvajao od profesije koja traži celog čoveka. Ali, sve se to u jednom trenutku preokrenulo: baš kada sam rešila da spakujem decu i kofere i krenem za Beograd, usledio je poziv Darka Bajića koji mi je rekao, ne znajući da već planiram da se vratim: „Hej, hajde dođi da radimo film“. Nisam ga ništa pitala: samo sam se nasmejala i odmah pristala. U mom ličnom mikro-kosmosu desilo se čudo, udar asteroida. Jer kad sebe pokreneš sa nekakve mrtve tačke, stvari se dese. I dešavaju se onda i dalje jer si izašao iz zone komfora. Ni mesec dana nakon Darkovog poziva imala sam i scenario Močvare u rukama. Vratila sam se i sad imam osećaj da nisam ni odsustvovala.

Ana Franić kao Anka Miletić u Imenu naroda

U bioskopima se trenutno prikazuje Bajićevo Ime naroda u kome glumiš istorijsku ličnost, suprugu Svetozara Miletića, čuvenog borca za prava Srba. Da li ti je bilo teško da se „uvučeš“ pod Ankinu kožu, koliko lako si sebe pronašla u njoj?

Anka Miletić je uloga kakvu nikada do sada nisam igrala, a to osvajanje novog manevarskog prostora je uvek izazovno i magično. Radovala sam se i filmu nakon toliko godina, jer je film kod nas, u hiperprodukciji serija, postao incident. Radovala sam se i Darku. Glumcu je neophodno poverenje reditelja, važno mu je da je voljen – a ja to poverenje i ljubav od njega dobijam svaki put. Nedavno mi je rekao: „Znaš, Franić, nikada ne znam šta od tebe da očekujem u životu. Imaš sklonost ka ludim potezima i neopisivo si hrabra. Ali zato volim da radim sa tobom jer isto tako nikada ne znam čime ćeš me iznenaditi u kadru. Uzbuđuje me ta tvoja glumačka hrabrost“. Tražila sam da ulogu Anke Miletić odigram bez šminke. Bilo mi je važno da mi se vide i bore i pore. Da budem majka jednoj odrasloj devojci i supruga čoveka koji je ceo svoj život podredio velikoj borbi, da budem žena koja okuplja, koja bdi, koja je stožer, koja je razumevanje, briga i ljubav. I sve to na petoparcu, u ulozi koja je gotovo svedena na funkciju. Trudila sam se da je oživim i da ne ostane puka funkcija. A u tome mi je, pored toga što sam i sama majka, mnogo pomogla moja filmska ćerka Anja Pavićević. Svojim darom i neverovatnim glumačkim instinktom osvajala je kameru, ekipu, kadar i mene kao partnerku, olakšavajući mi proces i oplemenjujući nas sve. Neizmerno sam zahvalna što sam dobila priliku da tom čudašcetu budem prva filmska mama. Nije mi bilo teško da je volim kao svoje dete i da nad njom bdim. Ako se delić magije među nama osetio i na platnu, onda je naš zadatak obavljen kako treba.

Anka je ljubav – Ime naroda

Istovremeno kad i film, nastajala je i televizijska serija. Koliko će lik koji tumačiš dobiti više prostora u seriji?

Originalni scenario Milovana Vitezovića bio je toliko obimno štivo da je čak i velikim svođenjem priče ostalo dosta materijala. Film bi i u svedenoj verziji bio previše dug da je u montaži iskorišćen sav snimljeni materijal, tako da je bilo logično da se paralelno izmontira i nekoliko epizoda serije. Svakako da će se u seriji naći i neke Ankine scene kojih u filmu nema, s tim da je ona, ipak, u ovoj priči začin i ne treba očekivati mnogo više od toga. Ime naroda je pre svega priča o Svetozaru Miletiću i njegovoj borbi za prisajedinjenje Vojvodine, ali ispričana iz ugla ćerke Milice koja je i fizički dočekala trijumf te ideje 1918. godine. Bez Anke Miletić, njihove supruge i majke, ta borba ne bi bila moguća, ali će ona ostati žena iz senke, čuvar mira i spokoja, žena zvana ljubav.

Tvoja uloga Ljubinke Panić u Močvari je privukla veliku pažnju. Ispričaj nam nešto o saradnji sa Novkovićem i kreaciji ovog lika?

Kada čujem reči „Ljubinka“ i „Močvara“, odmah pomislim: radost i ponos. Sada, sa ove kratke distance, verujem da mi se Močvara desila u pravom trenutku i da me je Ljubinka, jednostavno, pronašla. Na prvo čitanje sam se zaljubila u tu ulogu. Prepoznala sam je, razumela, zavolela. Imala sam utisak kao da je Milena kao pisac odživela njenu sudbinu, iako sam znala da nije tako. Eto, toliko je plastično bila napisana u svakoj replici, u svakom zarezu… Sa Olegom i Milenom sam odavno želela da radim. Volim ono što snimaju, uzbudljiv mi je proces, cenim njihov put. Kupili su me posvećenošću, profesionalizmom i ogromnom ljubavlju koju daju glumcima. Oni imaju stranice i stranice ispisanih biografija za svaki lik. Znaju šta hoće i znaju kako to da dobiju bez traume. Šta ćeš lepše od toga! Mnogo su mi pomogli sektori šminke i kostima. Ljubinka je uloga koja je u potpunosti zavisila od toga kako će biti „upakovana“. Morala je da bude prava Ljubinka. Timski smo je kreirali, sagradili je, a onda je valjalo „proći kroz nju“, ali svojim iskustvom koje je u potpunosti različito od njenog. I tu nastupa mašta, i tu počinje zaigranost, i u kadar uđe partner koji poveruje, pa poveruješ i sam i počneš da uživaš.

Ana Franić kao Ljubinka Panić u seriji Močvara

Odrasla si u porodici posvećenoj filmu. Na koji način je tvoj otac Severin Franić, poznati filmski teoretičar i kritičar, uticao na tvoj životni put?

Očeva profesija uticala je na mene u onoj meri u kojoj je film kao fenomen svakodnevno bio prisutan u našem domu. Za razliku od dece čiji su roditelji bili glumci, te su dane i dane provodili u pozorištu, meni je na raspolaganju bila velika kućna videoteka sa akcentom na klasike ali, napominjem, bila mi je samo na raspolaganju – niko me nije prisiljavao da te filmove gledam. Ali, bila sam radoznala i želela sam da gledam sve što mi je bilo dostupno, a roditeljima sam zahvalna što mi nisu govorili šta je za mene ili moj uzrast a šta nije. Puštali su me da shvatim i da osetim. I vrlo brzo i jesam. Rano sam formirala istančan ukus od koga ni kasnije, kao mnogo starija, nisam u većoj meri odstupila. Od Forda, Pekinpoa, Hoksa, Langa, Kertiza, Vajldera, Kazana, Hjustona, Kasavetisa, Altmana, Kjubrika preko Francuza, Italijana, Španaca, Skandinavaca, Čeha, Nemaca, Rusa, Japanaca – do našeg crnog talasa, do Babaje, Idrizovića, Krvavca, Zafranovića, Stamenkovića kao jednog od začetnika onoga što sada veličamo kao žanrovski film… Ocu se nije dopalo da se bavim glumom, ali nisam ga ni pitala za mišljenje. Izgurala sam svoje. Bio je beskompromisan i tvrd prema meni kao i prema drugima. Hvala mu na tome. Jednom me je pohvalio i to nije rekao meni. Ali imalo je težinu. Drago mi je da smo ostali čestito svako na svom putu bez gadljivog uplitanja ličnog u profesionalno…

Ana Franić i Goran Bogdan u Močvari

Velika srpska filmska diva Dušica Žegarac je bila prijateljica tvoje majke, pa me zanima koliko te je i ona usmerila ka svetu glume?

Dušica je bila porodični prijatelj i poznavala me je mnogo pre nego što sam upisala Akademiju, baš kao što sam i ja do tančina znala njenu životnu i filmsku priču. Život joj je bio film, a na filmu je ona bila stvarna kao život. Jedna je od najvećih filmskih glumica koje smo imali, tanana, suptilnog izraza, urbana, verodostojna u svim žanrovima. Muza crnog talasa, ali muza i Lordanovog Mediterana i Beograda čeških đaka. Mogla je sve. Govorila je: „Pred kamerom nema glume. Postojiš ili ne postojiš. Pogledaj Anu Manjani, njoj se sve veruje kada se samo pojavi“. Volela sam je mnogo u životu. Volela sam je mnogo na filmu. Bila sam uzbuđena kada mi je posle mog drugog ili trećeg filma rekla: „Podsećaš me na mladu mene“. Da sam mogla da biram na koga želim da podsećam, i naravno, samo da podsećam, to bi bila ona. Dostojanstveno je nosila svoj krst, a mi smo se kao branša mnogo ogrešili o jedinu dobitnicu tri „Zlatne arene“ u istoriji jugoslovenske kinematografije. Lepšu i tananiju nismo imali. Slava joj.

Iz serije Močvara

Na velikim platnu si debitovala sa dvadeset godina u najgledanijem srpskom filmu XXI veka, Zoni Zamfirovoj. Ispričaj mi nešto o toj saradnji sa Šotrom, kao i filmovima koje si u prvoj deceniji ovog veka snimila sa Mišom Radivojevićem, Draganom Marinkovićem i Darkom Bajićem…

Svakodnevno me iznenađuju ljudi koji mi kažu da su me gledali u Zoni, a onda se setim koliko je taj film bilo gledan i koliko ga ljudi još uvek vole – svako malo se reprizira na nekom TV kanalu. Lepe uspomene me vežu za Zonu. Nas četiri koleginice sa klase smo igrale: Katarina Radivojević, Sloboda Mićalović, Marija Vicković i ja, a lakše je kada si među svojima, kad imaš nekoga na početku da ti čuva leđa. A čuvao nam ih je i pokojni Gaga Nikolić. Ponajviše i uvek sa setom setimo se tog divnog, nesebičnog, predarovitog i duhovitog mangupa koji nas je gurao u kadru ispred sebe i govorio: „Hajde, hajde, vama je prvi film“. Šotra nas je sve lično odabrao, voleo i imao poverenja u nas – a to je jedino bilo važno i bilo je više nego dovoljno. Pamtiću to snimanje i po gotovo ekskurzijskom druženju u Pirotu i Nišu… Vojin, Đuričko, Cile, Katarina, Boba i ja, smeh, pesma, radost… To pamtim… To je za mene Zona Zamfirova.

Filmovi koji su usledili su meni kao glumici mnogo više doneli… I, uopšte, od samog početka pa do sada, najviše su mi donosile uloge koje su na različitim nivoima tretirale seksualnost. Ne umem da objasnim zašto je to tako. Takve uloge su me pronalazile, a i ja sam, izgleda, pronalazila njih u sebi. U tom skladu likovi su oživljavali i postajali stvarni. Diši duboko i Na lepom plavom Dunavu doneli su mi dve Saše, dve glavne uloge, mnogo priznanja, prijateljstva sa rediteljima. Bilo je uzbudljivih trenutaka na snimanjima… Za Diši duboko sam skakala bandži-skok tri puta u sedam dana, od toga jednom vezana za Jelenu Đokić. Da nisam skočila za film – ne bih to uopšte uradila. Pa sam tako i ja doživela nekakvo oslobađanje i katarzu, taj duboki udah… U Na lepom plavom Dunavu sam snimala scenu silovanja koju Miki Manojlović i ja nismo želeli da probamo već smo unapred utvrdili samo koordinate kretanja. Iznenadili smo i sami sebe i ceo kast filma koji je učestvovao u toj masovki kada je pokuljalo iz nas. Mnogo kolega je doživelo emotivno taj trenutak. Bilo je i suza. A gore pomenuti Gaga je dirnut rekao: „Ana, dušo, dabogda ti cela karijera bila kao ova scena“. Posle smo se smejali.

Da li se osvrćeš na stare uloge i, ako je tako, šta od tog „utvrđivanja gradiva“ može da se nauči?

Teško mi je sebe da gledam u starijim ulogama jer imam toliko toga sebi da zamerim i teško se mirim sa konačnim u filmskom procesu, ali volim da se setim. Jedna od najlepših uspomena je rad sa Mišom Radivojevićem. Mikotom. Divnim, poetičnim, pametnim Mikotom. Osećanje da sam u tih par minuta jedne neobično mišljene scene bila deo nečeg značajnog, nezamenljivo je i neprepričljivo. Ljubav za Mikotu, jednog od poslednjih mohikanaca uzvišene poetike, hrabrosti i buntovništva i mog divnog partnera iz Buđenja iz mrtvih i Odbačenog, Svetozara Cvetkovića, koji nam čuva Mikotu i trudi se da mu obezbedi kakav-takav kontinuitet. Pa da su se, za sve ove godine, dogodile samo i Žmurke, vredelo je čekati.

Akt inspirisan filmom Šougrls Pola Verhovena, foto Nemanja Jovanov

Nešto pre premijere Močvare, na društvenim mrežama su se pojavile umetničke fotografije Nemanje Jovanova na kojima je jedna nova, do sada neviđena Ana Franić. Zbog čega su ti ove fotografije važne i šta si/ste njima hteli da poručite?

Nemanja Jovanov je jedan od naših najboljih direktora fotografije, renesansni čovek sa mnoštvo darova, beskompromisan, pametan, osetljiv, darovit. Redak, zaista redak, a puštamo ga da nam isklizne, jer, kao i svi oni koji misle i osećaju, mnogo traži. Nismo imali prilike da sarađujemo na filmu, iako se godinama znamo, pa smo, dok čekamo da se to dogodi, našli način kako da iživimo tu želju. Fotografija je umetnost. Fotografija je vajanje, a telo bastion lepote i snage. Nemanji je bilo uzbudljivo da radi akt kao nekakav najviši domet, a meni je to bila mogućnost da odigram još jednu ulogu, ali i da ovekovečim trenutak svoje snage i moći koji je došao kao lepa posledica jednog napornog spartanskog treninga. Sa druge strane, ovo je bio i nekakav zajednički krik u vremenu u kome slobode ima sve manje, umetnosti gotovo da više i nema, a lepota je kao fenomen izvitoperena do neprepoznatljivosti. Oda sportu, poštenju, erotici, prirodnosti, disciplini, časti, oda ženi, oda aktu, oda olimpizmu. Svako će, gledajući taj set fotografija pročitati u njima ono što sam u sebi nosi. Taj lakmus momenat koji umetnost mora da ima da bi bila umetnost.

Naslovna fotografija i akt: Nemanja Jovanov
Stilovi iz serije Močvara: Firefly
Stilovi iz filma Ime naroda: MCF – MegaCom Film