Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Dragan Velikić: Roman posvećen Beogradu

AUTOR: Zoran Janković 09 Jun, 2019
Dragan Velikić: Roman posvećen Beogradu

I u Adresi zatičemo, reklo bi se, vašeg tipskog junaka, samozatajnog junaka koji pokušava da se izmesti iz svog života. Da li je to posledica onog uverenja da je najlakše i najcelishodnije pisati o onome što najbolje razumete?

Jeste, samo što je u ovom slučaju on dokumentarista u Muzeju pošte, jer onog trenutka kad svom junaku odredite zanimanje, vi onda odredite i izvesnu perspektivu, i onda morate da pišete iz njegovog iskustvenog taloga. Dakle, drugačije bi i taj junak i svet koji opisujem kao njegov izgledali da je on, recimo, veterinar. Između ostalog, smatrao sam da se kroz neke velike sisteme, kao što su pošta ili železnica, najbolje vidi funkcionisanje društva, funkcionisanje države. Pored one priče koju imam u romanu, gde imamo jednog junaka i neki život koji mu se dešava, mene, kao čitaoca, uvek zanima da vidim koordinate prostora i vremena. Jer, ako danas čitate, recimo, Banket u blitvi Miroslava Krleže, sada, posle sto godina od objavljivanja, vi vidite da taj svet koji je on tu opisao danas više liči na fotografiju nego onda kad je on to napisao.

Hoću da kažem da me zanimalo da jednom prostoru, ne samo Beogradu, nego i širem prostoru, dam i dodatne okolnosti. Prva ideja mi je zaista bila da napišem roman o Beogradu, e, sad, to je bio pokušaj i s mojim prvim romanom Via Pula, a ovo je moj jedanaesti roman. To je, kako kažu, nemoguća misija, u smislu da sam grad kao lik u romanu progovori, jer grad može da govori samo kroz svoje junake i kroz ljude koji su ga naseljavali. Upravo to je ta glavna komponenta koju sam svom glavnom junaku dao, taj dobri duh grada, a to je sada već izlizano mesto – kad neki tamo lik peva simfoniju svome gradu, i ja sam, kroz te neke njegove težnje i želje, otkrivao određene punktove i određena mesta unutar samog grada.

Adresa je puna motiva, tema i dramskih rukavaca, kao i feljtonističkih pasaža. Kako ste se nosili s potrebom da roman zadrži jasan fokus?

Vidite, postoji onda tu ona jedna vertikala – Beograd od keltskih vremena do danas, gde je, zapravo, najteže bilo odupreti se da vas ne proguta građa. Najdalje se ide kad ne znaš gde ideš, i ja sam mnogo toga iščitavao i otkrivao neke nove stvari, a onda, kad dovoljno duboko zagrebete, u jednom trenutku knjiga zaista oživi, uspostavi se logika knjige koju vi onda sledite i ne možete tek tako da skrećete, jer tad imate putanju koja vas logično vodi. Kod mene je to bio slučaj s Boškom Tokinom i njegovim Terazijama, prvim beogradskim romanom koji sam čitao i za čije novo izdanje napisao predgovor. Za tog čoveka se vezuje modernost, a on je skrajnut i u nekom širem smislu o njemu se danas malo zna.

Foto: Miroslav Petrović

Foto: Miroslav Petrović

Imam neki svoj fantazam, uostalom, svaki čovek ima neki svoj fantazam, tako i moj junak ima taj fantazam da živi poslednje godine pisaca koje voli, i ja sam tu nastojao da to ne bude nešto postmodernistički jalovo, nešto neuverljivo… I u jednom trenutku se dešava da nalećem na knjigu Veliki planovi, zbirku priča Boška Tokina (u izdanju Banatskog kulturnog centra), i tu naiđem kako Tokin opisuje kako je dvadesetih godina prošlog veka naleteo na Volta Vitmana, u to vreme svetsku zvezdu književnosti, i oni tu popričaju, Tokin se čudi kako je Amerikanac uopšte došao u Srbiju i kod zgrade Akademije koja se gradi su skele, Vitman tu kaže kako su trotorari kod nas loši, ali to će se već popraviti, ali ubrzo Tokinu kaže i da je došao u Beograd jer je to grad svetlosti.

I oni tu dođu na plato između hotela Balkan i hotela Moskva, i Vitman mu kaže: „Pogledajte, to nema nijedan grad u Evropi, tu svetlost, hodate, u jednom trenutku nestaje kuća i pojavi se svetlost. Čuo sam da neko ovde hoće da zida visoku građevinu, to nemojte ni slučajno da radite…“ Pazite, Vitman tu pokazuje na Beograd na vodi, i sto godina kasnije to se dešava, nije da je on bio prorok, i ja sam se smrznuo kad sam to video, tu sam duboko zaronio i u tom trenutku mi se sklopila knjiga. Bez neke mistifikacije, pisac prvo piše, a onda u jednom trenutku, poput arheologa, faktički krene da otkopava ono što već postoji.

Kad se razgrne magla, mi zapravo u savremenoj srpskoj književnosti imamo tek jedan referentan, ozbiljan i kvalitetan roman o Beogradu (Milenijum u Beogradu Vladimira Pištala). Da li je trebalo čekati do jedanestog romana da napišete roman baš o Beogradu?

Vidite, Pula je grad mog odrastanja, u tom smislu sam je više literarizovao i mnogo toga se u mojim romanima u njoj dešavalo, a onda je bilo prirodno da svoje junake šetam kroz gradove u kojima sam živeo (Beč, Budimpešta). Beograd je tu, i u Astraganu je Beograd i te kako prisutan, ali, doduše, ne u ovoj meri kao u Adresi, koja je u potpunosti posvećena Beogradu. To je bila moja namera da mu se vratim i da napišem roman o svom gradu. Mene ne zanima istoriografija, najposle, moj dobar prijatelj i pisac koga izuzetno cenim, Radoslav Petković, ima taj nerv za istoriografiju koju živi, ali ja sam pisac druge krvne grupe i mene istoriografija ne zanima u tom smislu.

Dragan Velikić „Adresa“

Dragan Velikić „Adresa“

Na uzorku rada na Adresi, kako ste uspeli da se izborite s tim eventualnim viškom građe za roman?

Tako što u jednom trenutku to sve sklonite i posle izvesnog vremena više ne znate da li ste to izmislili ili je preuzeto. Ali, na kraju krajeva, ovaj moj roman se i završava sa „Svako je kolona, svet je citat“. Što je tačno, jer šta smo mi samo pošiljka iz nekog tamo milenijuma, i uvek pomislim da smo svi mi ljudi kovertirani DNK koji ide kroz vreme, ko zna šta je cilj, gde ćemo, u kojoj galaksiji i u kojoj formi biti. Posle nekih godina shvatite da čula koja mi imamo nisu jedina, mi svet vidimo na osnovu naših čula, ali postoje još neki svetovi za koje mi čula nemamo, što ne znači da ih neće imati naši potomci.

Čitaoci su saznali ili će tek saznati šta za vašeg glavnog junaka, Vladana Tomovića, ona predstavlja, a šta za vas predstavlja adresa u tom nekom identitetskom smislu?

Adresa su prostori u kojima smo odrastali, znači, u mojoj adresi, pored Pohorske 15 u Beogradu, gde sam rođen, svakako je tu i Pula ugrađena, važni su mi i Budimpešta i Beč, jer sam tamo kao odrastao čovek odlazio i živeo, ali u tom identitetskom smislu tu su najpre Beograd i Pula. To je neka moja adresa, taj spoj kontinentalnog i Mediterana. Ali hoću da kažem da smo adresa mi, adresa je uvek u nastajanju, kao što ni identitet nije struktura data zauvek. Adresa je jedan mnogo širi pojam. Zato sam i dao taj naslov ovom svom romanu.

Tragom te tihe a snažne opsesije Vladimira Todorovića, glavnog junaka Adrese, u kojoj i čijoj godini života od velikih ili vama značajnih pisaca biste voleli da se nađete i živite, a da to, naravno, nikako ne bude poslednja godina (njihovih) života?

Moj pisac je (Konastantin) Kavafi i nije bilo ništa logičnije da citat bude taj njegov moto. Kad je grad u pitanju, to je svakako Kavafi, i čak mislim da će sledeće što budem pisao, mada ja uvek ostavim nekih godinu dana da zaboravim, da se odmorim, da ne bih pisao u istom registru, biti nešto u vezi s Kavafijem, ne esej, nego baš roman.