Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ivan Medenica: BITEF – zajednica gledalaca i pozorišta

AUTOR: Ivan Jovanović 29 Aug, 2019
Ivan Medenica: BITEF – zajednica gledalaca i pozorišta

Iza ovogodišnjeg slogana BITEF-a „Počnimo ljubav ispočetka“, većini poznatog u pop-kulturnom kontekstu, stoji interesantan, imerzivni, participativni i utopistički koncept stvaranja nove društvene zajednice zasnovane na sinergiji pozorišta i njegovog gledaoca?

Da, ovaj slogan, koji se svodi na naslov popularne pesme poznate po izvedbi Beti Đorđević, jeste šifra optimističkog finala koje 53. Bitef želi da ponudi. Naravno, nije reč o nekakvoj (naivnoj) utopiji, uverenju da pozorište zaista može da stvori alternativnu društvenu zajednicu. Reč je o mogućnosti da se kroz same izvođačke oblike, a u duhu koncepta političnosti koji razvija Hans-Tis Leman u knjizi Postdramsko pozorište, stvori posebna sinergija gledalaca i izvođača. Drugim rečima, da oni, u scenskom „sada i ovde“, iskušavaju nove ili stare, a zaboravljene vidove kontakta, razmene, saradnje, partnerskih odnosa… Zbog toga je umetnička osovina 53. Bitefa – koja je, uz tematsko-društvenu, noseća za koncept festivalskog programa svake godine – tzv. „imerzivno pozorište“, ono u kome publika učestvuje, te se briše razlika između scene i gledališta.

Ova scenska forma i adekvatan osećaj zajedništva koji iz nje proizlazi, najpotpuniji oblik ostvariće u predstavi Pozvani poznate briselske plesne kompanije Ultima Vez, a u koreografiji Sepe Bajensa. Logično, njom se 53. Bitef zatvara, a istog dana izvodimo i predstavu Retke ptice iz žanra francuskog novog cirkusa u kojoj se fizička bliskost, poverenje, saradnja i razmena, te poslednično osećaj zajedništva, ne postiže na relaciji izvođači-gledaoci već među samim cirkuskim umetnicima. Dakle, teatar se vidi kao laboratorija solidarnijih i humanijih odnosa: ne mislimo da pozorište može da menja svet, nemamo veće utopijske ambicije od pomenute laboratorijske, ali, to nije malo! Ove dve predstave opravdavaju slogan 53. Bitefa, a imerzivnu prirodu i (delimični) srećni kraj – ovog puta na tematskom, a ne na izvođačkom planu – ima i slovenačka predstava Ali: strah jede dušu u režiji Sebastijana Horvata, rađena po Fazbinderovom filmu. U njoj, naime, ljubav pobeđuje.   

Program prethodnog, 52. Izdanja festivala, prvenstveno se bavio globalnim društvenopolitičkim aktuelnostima. Ovogodišnji program, dramaturški sastavljen u tri mini-celine, kombinuje pomenuti idejni okvir u različitim formama i sadržajima – od klasičnijeg dramskog teatra preko performativnih izvedbi pa do instalacija, plesnog teatra i cirkusa. Takođe, ove godine dva značajna evropska rediteljska imena – Milo Rau i Tomas Ostermajer – imaju svoje projekte. Koliko je bilo teško uklopiti sve to u koncept, ispuniti uvek visoka očekivanja srpske publike i ispratiti „bitefovsku“ tradiciju?

Koncept se ove godine lako razvijao, jer su se dve predstave, koje su za njega noseće, prve „nametnule“, prve smo ih izabrali. Pored Pozvanih, na neviđeno je izabrana, pre premijernog igranja, predstava Orest u Mosulu, takođe belgijska (NT Gent), u postavci jednog od danas umetnički i politički najprovokativnijih svetskih reditelja, Mila Raua. Ona idealno započinje tematsku liniju 53. Bitefa – potpuni raspad zajednice/društva u savremenom svetu, te pokušaj njegove obnove – jer Rau dovodi u pitanje optimistički kraj formativne dramske priče zapadne civilizacije, Eshilove Orestije, i pita se da li su pravo, pravda i demokratija, čiji nastanak slavi ova antička tetralogija, danas uopšte mogući… Ostale su se predstave onda manje-više lako uklapale u ovaj čvrst okvir.

Ivan Medenica / Foto: Jovo Marjanović

Ivan Medenica / Foto: Jovo Marjanović

Novi cirkus, savremeni ples i performansi su zastupljeni i zato što su to sve ravnopravni oblici savremenih scenskih praksi, ali i zato što, kao što sam istakao, obnovu zajednice svodimo na ono bazično, fizičko: prvo da se pogledamo, dodirnemo, pružimo ruku jedni drugima… Druge dve značajne linije koncepta Bitefa, vanevropsko pozorište i promocija novih imena u svetskom kontekstu, takođe su zastupljene u programu… Raduje me da ste primetili da smo, pored ove koncepcijske mreže, uspeli da ostvarimo i Bitefu primereni glamur u vidu dovođenja predstava velikih svetskih „zvezda“: pored dvojice koju ste vi pomenuli, treba dodati i Štefana Kegija. 

Od kada ste njegov umetnički direktor, BITEF ima jasan i aktuelan koncept u globalnom smislu otpora prema desnim i anticivilizacijskim procesima kojima smo svedoci. Da li se domaća publika navikla na to i kako se prevazilaze kritike konzervativnih pozorišnih krugova?

Sklonosti, navike i potrebe gledalaca menjaju se tokom godina i decenija, oblikuju ih i značajno i retrogradni društveni i kulturni procesi u poslednjih trideset godina, a Bitef ostaje veran sebi, svojim umetnički i društveno progresivnim osnovama. Drago mi je ako je to sada još vidljivije nego ranije: možda je to i zbog sve većeg kontrasta s opštim okruženjem, ali i zbog toga što se mi jasno i glasno umetnički i ideološki deklarišemo u medijima, pa ko voli nek izvoli… Ovaj „ekskluzivistički“ zaključak („ko voli nek izvoli“) ovde je samo stilska figura, jer se poslednjih godina vrlo trudimo da demokratizujemo festival, da ga otvorimo za različite publike, da ih senzibilizujemo za umetničke forme i društvene probleme koje tretiramo, a ne da Bitef bude neki zabran intelektualne, levo orijentisane populacije… To nam je izuzetno bitno, a kritike domaćih konzervativnih pozorišnih krugova su folklor koji prati Bitef od osnivanja i dokle god su one kontrolisane, ne obaziremo se na njih.  

U Glavnom programu su dve srpske produkcije (Zašto je poludeo gospodin R? i Tartif), jedna hrvatska (Mladež bez boga) i jedna slovenačka (Ali: strah jede dušu). Čini se da region bivše Jugoslavije nije bio skoro ovako kvalitativno zastupljen u glavnom programu festivala?

Da, u pravu ste. Ex-YU „reprezentacija“ veoma je jaka na ovom Bitefu i stoji rame uz rame s belgijskom, francuskom i nemačkom (svaka od ovih je zastupljena sa po dve predstave). Sve regionalne predstave su odlične, i društveno i umetnički „bitefovske“, a uklapaju se ili u umetničku liniju programa (neki oblik i stepen imerzivnosti) ili u tematsku (potpuni raspad zajednice/društva i/ili pokušaj njihove obnove). Posebno je značajno da su sve one produkcija ili koprodukcija nekih od vodećih institucionalnih pozorišta u regionu (JDP, SNP iz Novog Sada, Narodno pozorište Sombor, ZKM iz Zagreba i Drama SNG iz Ljubljane), što svedoči da ona ne moraju da budu, kako se to često shvata, nekakvi bastioni umetničke i društvene konzervativnosti. Ono što nas je, dramaturga festivala Filipa Vujoševića i mene, prijatno iznenadilo, jeste da se pozorište regiona odlično drži, posebno u poređenju s nekim velikim nacionalnim pozorišnim kulturama koje su u krizi, u kojima smo teško pronašli bitefovski relevantne predstave, ili ih uopšte nismo našli. 

Za kraj – kakvom reakcijom publike i javnosti biste bili zadovoljni nakon 53. Bitefa i „započinjanja ljubavi ispočetka“?

Da se ne plaše, da se prepuste, da budu empatični, da poveruju da je razmena moguća čak i u kontekstu i s akterima od kojih tako nešto nikad ne bi očekivali.