Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Lora Lipman: Svaki čin čitanja na nekom nivou je vid eskapizma

AUTOR: Zoran Janković 04 Nov, 2019
Lora Lipman: Svaki čin čitanja na nekom nivou je vid eskapizma

Nedavno se u prevodu na srpski jezik (u prevodu Nikole Pajvančića i u izdanju kuće Laguna) pojavio roman Opekotine Lore Lipman; kako je ova majstorica kriminalističke proze kod nas još nedovoljno poznata i uvažavana, posebna čast nam je što smo baš mi iz City Magazina izborili i uradili ekskluzivni razgovor s Lorom Lipman o ovom njenom delu, ali i drugim temama.

Značajnim svojim delom ovaj vaš roman se bavi i posledicama, a toga je bivalo i u vašim ranijim delima, pa, da li su onda posledice jedna od ključnih preferenci kad je reč o motivima i temama koje koristite u svojoj prozi na dosadašnjem uzorku?

Nikad nisam bila zaluđena temom iskupljenja u kriminalističkoj prozi, ali me je uvek zanimalo kako se to društvo bavi ljudima koji su počinili ozbiljne greške. Jer, ako ne verujete da ljudi mogu da se promene, šta to onda govori o vama samima? Moja junakinja je samo devojka kad je u potpunosti pomete njena prva disfunkcionalna veza. Zašto onda ona ne bi trebalo da dobije drugu šansu? A možda i treću?

Ta Poli je još jedna vaša moćna (anti)heroina, a posve je jasno da ste se bavili snažnim glavnim junakinjama i znatno pre ovog najnovijeg talasa na temu osnaživanja žena?

Od kada sam krenula da objavljujem svoja dela, još 1997. godine, nastojala sam da pišem i stvaram uverljive jake ženske likove jer je to ono što ja znam. A volim i da mislim da je to ono što sam ja donela žanru; ali, s druge strane, mnogo je muškaraca koji umeju da pišu knjige usredsređene na maskulinitet i izazove s kojima se suočavaju muškarci u našoj kulturi. A otkad znam za sebe, žene su pisale o snažnim, komplikovanim ženama.

Opekotine Lore Lipman

I svet ovih Opekotina naseljavaju mračni, usamljeni i u dobroj meri i misteriozni karakteri, te, kako ste se izborili da ne krenete putem ponavljanja i da i ovaj vaš roman deluje tako sveže, sugestivno, upečatljivo i privlačno?

Poigravanje s tačkom gledišta je učinkovit način kojim romanopisci uspevaju da održe ritam pripovedanja i da zadrže interesovanje čitalaca. Klifhengeri (naglašeno neizvesni krajevi poglavlja) mogu da budu jeftino i manipulativno oruđe, ali skok iz uma jednog lika u um drugog lika, po mom mišljenju, predstavlja organskiji i prirodniji način da se stvori željena napetost. 

Ovaj vaš svet ukletih ali i drčnih gubitnika na izvestan način podseća na dela velike Patriše Hajsmit, Poli budi asocijaciju na Toma Riplija, a kako ste se i Patriša Hajsmit i vi bavile kriminalističkom prozom umetničkog profila, da li ta poređenja smatrate laskavim i/ili opravdanim?

Poređenje s Patrišom Hajsmit je najsjajniji kompliment koju mogu da zamislim. I, da, vidim nešto od Toma Riplija u svojoj Poli.

Kako vidite stanje i poziciju kriminalističke proze danas, posebno u svetlu ovog novog naleta književnosti koja se fokusira na istinite događaje?  

Mislim da kriminalistička književnost i dalje doprinosi stvaranju i unapređenju svesti o društvenim problemima. Dela koja su u jednom trenutku napustila domen društvenih romana kao nešto staromodno, ponovo se priključuju ovom talasu. Osim toga, mislim da je u kriminalističkoj prozi dosta toga u vezi s novcem i klasom. Novac je krupna tema i mislim da se o njemu ne piše dovoljno u glavnotokovskoj fikciji.

A koji je vaš stav o nordic noir-u i njegovom značajnom mestu unutar žanra?

To je sjajna stvar, ali priznajem da me pomalo hvata nervoza od činjenice da su američki čitaoci, čini se, zainteresovaniji za fiktivne nordijske zločine nego za pitanja stvarnih zločina u SAD. Svaki čin čitanja je na nekom nivou vid eskapizma, ali ponekad se zapitam da li američki čitaoci nalaze posebno uzbuđenje u čitanju o relativno – relativno – homogenim zemljama. Ili je, jednostavno, sistem zdravstvene zaštite ono što ih uzbuđuje.

U Opekotinama, između ostalog, nailazimo i na reference na Kejna i njegovu čuvenu Dvostruku odštetu, a koje biste još uticaje i koja još nadahnuća izdvojili u slučaju Opekotina?  

Nasuprot možda očekivanom, roman Ladder of Years An Tajler mi je bio velika inspiracija. Naše proze su krajnje različite, ali vezuje ih ta središnja ideja – žena napušta svoju porodicu tokom odmora na plaži – i sunovraćuje se put nekih mračnijih mogućnosti.

Lora Lipman

Imajući u vidu film Every Secret Thing u režiji Ejmi Berg, nastao po vašem romanu, da li i Opekotine smatrate potentnom građom za filmsku adaptaciju?

Mogle bi da budu. Nešto se zbiva po tom pitanju, negde u prikrajku, pa mi poželite sreću!

Šta gledate, šta čitate, šta slušate ovih dana? I čijim romanima se silno i iznova divite?

Dopala mi se mini-serija Fosse/Verdon o profesionalnom i ličnom odnosu Boba Fosija i Gven Verdon. Upravo sam pročitala roman Alison Gejlin Never Look Back, koji sam zavolela. I, dok su se svi u Sjedinjenim Američkim Državama, reklo bi se, sada zaljubili u Fleishman is in Trouble (i autora te knjige, Tafi Brodeser Akner) ja sam bila jedna od ranih obožavateljki i veoma mi je drago zbog njenog uspeha. Svakako morate pročitati i Kejt Ejtinson, kao i Toma Perotu.


Opekotine

Ovo je neodoljiv savremeni noir roman inspirisan klasičnim delima Džejmsa M. Kejna kao što su Poštar uvek zvoni dvaput, Dvostruka obmana i Mildred Pirs.

Upoznali su se u baru u gradiću Belvil u Delaveru. Poli je namerila da ode na zapad. Adam kaže da je i on u prolazu. Ipak, ona ostaje u gradu, a ostaje i on – ne može da se odvoji od te tajanstvene riđokose žene čija ga nesvakidašnja tišina i smirenost uznemiravaju i uzbuđuju. Kako leto odmiče, Poli i Adam se upuštaju u burnu, senzualnu vezu. Međutim, oboje ponešto kriju – opasne, čak i smrtonosne tajne. Onda jedna osoba umre. Je li to bio nesrećan slučaj, ili deo plana? Životi i laži Adama i Poli već su se toliko prepleli da nijedno ne zna kako da se iz toga izvuče – pa čak ni da li to želi. Jedno od njih igra na duge staze.

Lora Lipman

Po sudu mnogih upućenih i merodavnih, Lora Lipman je vodeće i najzanimljivije pero američke kriminalističke proze u poslednjih nekoliko decenija. Autorka je dugovečnog serijala sa Tes Monahan kao centralnim likom i još deset drugih romana iz istog žanra. Opekotine su njen najnoviji roman, objavljen u SAD 2018. godine. Lora Lipman je udata za Dejvida Sajmona, kreatora i scenaristu serija Ubistvo: Život na ulicama i Žica (The Wire).