Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Miodrag Majić: Novi početak na polju književnosti

AUTOR: Zoran Janković 30 Sep, 2019
Miodrag Majić: Novi početak na polju književnosti

Lagano se artikuliše ovdašnja scena valjanih autora kriminalističke proze. Za mnoge sasvim nenadano, doprinos toj struji u nastanku dao je i Miodrag Majić, uvaženi sudija Apelacionog suda u Beogradu. Deca zla (u izdanju kuće Vulkan) njegov je prvi roman, a, uz to, i delo koje je svojim literarnim kvalitetitma zaslužilo aktuelan status hit-izdanja u ovih nekoliko meseci.

Za početak, da li je u vašem slučaju roman ono zdravorazumsko proširenje područja borbe, da se izrazimo po uelbekovski, ili je to možda davanje oduška nekim starijim ljubavima, aspiracijama i porivima?

Najrealnijom čini mi se tvrdnja da je pomalo i jedno i drugo. Potreba za pisanjem se kod mene javila spontano, u trenutku kad sam osetio da je sve drugo bilo nedovoljno. Imao sam potrebu da ono što vidim i kao sudija i kao upućeni građanin, podelim s drugima. U tom trenutku nisam razmišljao o tome kakve će biti reakcije čitalaca, da li će im se sve to dopasti ili ne, i da li će me zbog takvog pisanja napadati ili hvaliti. Pisao sam onako kako osećam. Srcem. E, sad, sigurno je da u svemu tome ima i nekih davnih poriva, samo ni njih u prvom trenutku nisam bio svestan. Kasnije, kad sam o svemu razmišljao, setio sam se da sam svojevremeno, pre prava, želeo da studiram književnost, ali me je realnost realsocijalizma u kojem sam stasavao, odvela na drugi put. 

Pošto je roman već nekoliko meseci u knjižarskoj ponudi, po pitanju recepcije, ima li razlike u reakcijama tzv. civila među čitaocima i vaših kolega i onih na koje ste esnafski upućeni?

Jedna od stvari koja me posebno raduje jeste činjenica da je roman jednako dobro prihvaćen i od kolega, pod kojima podrazumevam sve one kojima je sudnica stalni ili povremeni posao, i onih drugih, koji nikad nisu kročili u nju. Bilo je očekivano da prvi čitaoci budu oni koji me poslovno poznaju. Međutim, od početka sam znao da ne bih bio zadovoljan kad bi čitalačka publika došla isključivo iz tih redova. Zbog toga me raduje činjenica da svakodnevno dobijam poruke, fotografije i komentare čitalaca koji nemaju nikakve veze s pravosuđem, koji tvrde da ih je roman dotakao. 

Miodrag Majić

Nadam se da nije bilo prozivki za banalizaciju načelno visokouvažene sudijske profesije?

U svom dosadašnjem angažmanu navikao sam se na različite vrste prozivki, pa i na one koje su se ticale načina na koji predstavljam stanje u srpskom sudstvu. Čini se da su se kritičari te vrste u tom pravcu već dovoljno „ispucali”, možda pomalo i zamorili, i da je, barem do sada, roman lišen takvih prebacivanja. 

Da li ste barem na mahove strepeli kako će se o Deci zla izjasniti ono malo književne kritike preostale u Srbiji danas?

Naravno da jesam! Strepim još uvek, kad god se pojavi neki novi prikaz. Nakon decenija provedenih u jednom poslu, tokom kojih sam kao sudija krivičar stekao određeni ugled u pravničkim krugovima, upustio sam se u potpuno novu oblast, svesno zakoračivši u nju kao početnik. U jednom od prvih razgovora s profesorom Aleksandrom Jerkovim, jednim od najvećih autoriteta u ovoj oblasti, priznao sam mu da sam pre njegovih komentara, nakon dugo vremena, ponovo povodom nečega što radim osetio dečačku tremu. Međutim, iako nije uvek prijatno u zrelim godinama započinjati nešto, uveren sam da nas samo ovakvi počeci grade. Uljuljkanost u „zone komfora” koje predstavljaju naša zanimanja i oblasti u kojima smo postigli uspeh, garancija su stagniranja. Siguran sam da nas ništa u toj meri ne zadržava od daljeg rasta kao aplauzi i tvrdnje da smo u nečemu najbolji. Zato, slušajući kritike, razmišljajući o njima i pišući, verujem da i dalje rastem. 

Kako u nekom praktičnom smislu nastaje jedan ovakav roman u vašem izvođenju, kad i s koliko lakoće ili opreza ste ga stvarali?

Mislim da nema lakog stvaranja romana. To će vam reći i oni koji se pisanjem bave čitav život, i oni koji, poput mene, iza sebe imaju tek roman prvenac. Vremenom možete poraditi na stilu, strukturi i „glasu” po kome postajete prepoznatljivi, ali vas uvek čeka, kao što kaže Paterson, „krv koju morate prosuti po papiru”. Trudio sam se da budem oprezan, da se ne obrukam, da ne zaboravim neki lik ili liniju, i da sve to, možda i na prvom mestu, bude zanimljivo čitaocu. Ali ne samo to. Trudio sam se da, kad sklopi korice, čitalac ne pomisli kako je dobio samo zabavu, lišenu dodatnog sadržaja. Želeo sam da ga ostavim u uverenju da je i nešto saznao, ali i da je neku emociju poneo. Raduje me što po komentarima vidim da sam kod mnogih uspeo u tome. 

Miodrag Majić

Da li je bilo trenutaka nesigurnosti, zamora od pisanja, malodušnosti i preispitivanja?

Uh, još koliko! Mislim da bez nesigurnosti i preispitivanja i nema pisanja. Pišući, vi u sebi pričate priču imaginarnom metačitaocu. U tom trenutku ne znate ni ko je on, ni šta želi, ni da li ga ta priča interesuje, ni da li ga privlače ti likovi. A ipak, priča mora da ide dalje, jer ćete u suprotnom zauvek ostati zarobljeni u toj neizvesnosti. Zato je pisanje jedna od najopakijih i, istovremeno, najintimnijih borbi sa sopstvenim demonima. 

Koliko daleko je išla vaša priprema za pisanje ovog romana, da li ste ronili dublje od samog čitalačkog iskustva po pitanju žanra?

Sam nukleus priče je jedan slučaj u kome sam sudio. Međutim, njen nastavak ticao se teme koja me je posebno zainteresovala kroz pisanje novinarke NIN-a Tanje Nikolić Đaković. Reč je o deci rođenoj iz silovanja u ratu. Neću je ovde dalje otkrivati, kako ne bih kvario čitalački užitak onima koji još uvek nisu čitali roman. U svakom slučaju, fenomen koji ova priča oslikava posebno sam istraživao i mislim da je to vidljivo u romanu. A ta tema me progoni i dalje. 

Da li ste osećali barem povremeno klaustrofobičnost koju zakonitosti žanrovski naglašenije književnosti katkad sobom nose i kako ste se nosili s tim fazama u pisanju?

Jesam. Trileri, krimi romani i misterije imaju zakonitosti kojih se pisac mora pridržavati da bi priča uspela. Na prvom mestu, reč je o određenom tipu strukture koja je pre svega tu da natera čitaoca da okreće stranice. Jedino što kod ovakvog pisanja nikad ne smete da činite jeste da čitaoca „smarate”. No, prednost koja se ogleda u dinamici i zanimljivosti ovakvog štiva ima i svoju cenu. Iako biste ponekad možda želeli da se dublje posvetite određenom pitanju, da detaljnije razradite određeno osećanje ili lik, to može biti nauštrb čitalačkog očekivanja. To je ono što mi je povremeno smetalo. Međutim, kad se sve ovo sagleda u celini, ipak mi se čini da mi više odgovara pisanje s jasnom, na momente i rigidnom strukturom. Ja sam savršeno organizovani neorganizovan tip. 

Miodrag Majić

Recite nam nešto o distribuciji likova, kako je to teklo u vašem slučaju? Recimo, ubijeni narodni poslanik Radovan Kovač prikazan je kao nesporno bezočan čovek…

Neki od likova nastanu spontanije, za neke je potrebno duže promišljanje i njihovo sazrevanje. Trudio sam se da priču uklopim u domaći, čitaocu prepoznatljiv ambijent. I po reakcijama vidim da su mnogi prepoznali i zavoleli likove iz romana. Kovač kojeg ste pomenuli tipičan je obahaćeni, „tranzicioni dobitnik”, kakvih je prepuna naša politička scena. Tu je zatim i plejada likova iz domaćeg pravosuđa koji, verujem, prilično verno oslikavaju ono što se u toj branši zaista događa. Zbog toga srećemo i ljude slabog morala i prevarante, ali i one koji se trude da taj, uvek težak posao, obavljaju sa što manje razloga za stid. Onda su tu i sitni i krupni kriminalci, prostitutke, detektivi ali i vračare i psihijatri… Dakle, od svakog po malo i za svakog po nešto. 

Ako se nešto takvo uopšte otkriva, da li ste na svesnom nivou ponešto pozajmljivali od svoje sudijske prakse i, ako jeste, kako se pronalazi mera u tom oslanjanju na ono što nam stvarnost daje kao nadahnuće?

Pozajmljivanje je neizbežno, a meru nije lako pronaći. Znao sam da ne smem da udavim čitaoca sopstvenim iskustvima, tehnikalijama i preteranim insistiranjem na pravničkom žargonu. To bi većinu na kraju krajeva odbilo, a nisam želeo ni da moj roman zvuči kao bezlični, dosadni sudski spis. Mislim da mi je dugogodišnje iskustvo podarilo moć da priču začinim onim sastojcima do kojih bi neko ko ovo ne poseduje, teško došao. Jer, ni najmaštovitiji pisac nije maštovitiji od samog života. Puno toga što vidimo u sudnici nije moguće izmisliti. Međutim, s druge strane, i najzanimljivija priča iz života ne bi bila ništa drugo do dokumentarni prikaz kad ne bi bilo elemenata čiste fikcije. Zato pravilno odmereni spoj ta dva pristupa daje najbolji rezultat. 

U romanu ima i elemenata natprirodnog. Da li je ta dimenzija nešto što vas takođe privlači u smislu pripovedanja ili je, pak, ta priča o moćima Nikole Bobića samo ukras šire postavke samo u Deci zla?

Takozvano natprirodno me je oduvek zanimalo. Nikad nisam verovao da između onog što zvanična učenja smatraju realnim i mogućim, i onog što odbacuju kao produkt čovekove uobrazilje, postoji jasna granica. Postoji toliko pojava koje savremena nauka ne ume da objasni. Osuđivati civilizaciju na traganje isključivo po poznatom i priznatom prostoru, bilo bi pogrešno po toliko osnova. Još pre, to bi bio slučaj kad bi na takvo zarobljeništvo osuđivali pisca. 

Miodrag Majić

Kako se u popularnoj kulturi sve u trenu premerava kao materijal za buduću serijalizaciju, da li već imate planove za novi roman s istim centralnim likom, tim pre jer je ovaj vrlo dobro prošao kod publike?

Često dobijam ovakvo pitanje od čitalaca. Na prvi pogled, deluje logično da odmah nastavim s pisanjem o dogodovštinama Nikole Bobića. Međutim, iako sam siguran da ću mu se u određenom trenutku vratiti, mislim da će naredni roman imati drugog protagonistu. Srpsko pravosuđe je prepuno zanimljivih likova, i želeo bih da što veći deo predstavim čitaocu. A Nikola će se, kao i u svakom dobrom trileru, vratiti u trenutku kad to bude najmanje očekivano. 

S tim u vezi, a imajući u vidu prilično upadljivu filmičnost, da li će Deca zla možda u doglednoj budućnosti dobiti i filmsko ili serijsko ruho?

Već izvesno vreme vodim pregovore u tom pravcu. Puno čitalaca je izrazilo želju da ovu priču vidi kao film ili seriju. Za sada ne bih otkrivao detalje, ali verujem da ćemo u dogledno vreme biti u prilici da Bobića i ostatak ekipe gledamo na velikim i malim ekranima. 

Za kraj, malo metafizike – da li pravde ikada može da bude dovoljno?

Kao i svaki ideal, i pravda je, generalno posmatrano, nedostižna. Zbog toga je, s pozicije običnih smrtnika, teško zamisliti scenario u kome bismo se mogli zadovoljiti njenim dometom. Međutim, upravo to nas obavezuje da se, bez obzira na to da li smo sudije, pravnici, advokati ili pak, učitelji, pekari ili nadničari, u svojim životima staramo da je obezbeđujemo u međusobnim kontaktima. Samo tako naše, inače kratko trajanje, može biti u manjoj meri lišeno smisla.

Deca zla

U središtu romana Deca zla nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike. Kako pronaći krivca u svetu u kome je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti.

Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise svoje društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

Roman „Deca zla“ Miodraga Majića

Miodrag Majić

Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Ovo je njegov prvi roman.