Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Nikola Zavišić – Igra je smisao postojanja

AUTOR: Jelena Jovanović 19 Feb, 2021
Nikola Zavišić – Igra je smisao postojanja

U Bitef teatru je u januaru održana premijera predstave Kao da kraj nije ni sasvim blizu, inspirisana suptilnim prebacivanjem sveta, odnosa i ljudskih interakcija u digitalnu realnost. Reditelj predstave Nikola Zavišić u razgovoru za City Magazine govori o ovom neobičnom pozorišnom iskustvu koje publici pruža mogućnost da bude na sceni i aktivno učestvuje. Govori i o predstavi čije su probe u toku u Narodnom pozorištu u Beogradu – Komične iluzije Pjera Kornelija. Otkriva zbog čega ovaj komad za njega ima posebnu emotivnu vrednost, i navodi da je reč o uzbudljivom i podsticajnom tekstu – izuzetno komičnoj igri sa vremenom i zavrzlami koja lomi mozak.

Kako je izgledao tvoj rediteljski rad na predstavi Kao da kraj nije ni sasvim blizu?

Režirati ovakvu predstavu, ili iskustvo, posebno je različito od svega što sam do sada radio. Ne može se tačno opisati šta je ovde posao reditelja. Svi smo radili sve. Konceptualno smo obogaćivali osnove na kojima smo počeli da dižemo ideje, predlagali, menjali.

Kako izgleda ova predstava? Na koji način publika učestvuje u njoj? 

Predstava ne izgleda kao tipično pozorišno iskustvo. To je kompletan doživljaj. Počinje ispred pozorišne sale. Po publiku dolaze ljudi u belim skafanderima, i objašnjavaju im pravila korišćenja vremena i prostora prilikom posete predstavi. Zatim publiku preuzima digitalni stjuart Ljuba. On vodi petoro ljudi do prostora – pretkomore u kojoj se ti ljudi presvuku u bele kombinezone, i na taj način izgube svoj identitet, odnosno – sakriju ga. Svi bivaju isti. Nema posebnih. Presvučeni, u skafanderima, sa kapuljačama, maskama, nazuvcima, i bez ličnih stvari i mobilnih telefona ljudi jedan po jedan ulaze u prostor pozorišta. Digitalni stjuart veoma sporo vodi gledaoce kroz prostor do cilja koji se nalazi na samoj sceni Bitef teatra – kocke veličine 6 puta 6 metara sa madracima na podu, ali i nežnim tepihom na kome može da se stoji, sedi ili leži, kako već ko hoće. Kada svih petoro učesnika uđe u prostor, putovanje ili avantura, ili predstava, ili iskustvo, ili igra – počinje. Ljudi imaju pravo i mogućnost da reaguju i sarađuju kako god ih povede inspiracija.

Tako smo u dosadašnjih dvadesetak igranja imali sasvim mirnu publiku koja samo leži, znatiželjnu publiku koja istražuje prostor, razigranu publiku koja je plesala… Najrazličitije moguće varijante prijema ponuđenog sadržaja. Sadržaj je sastavljen od poetskog reflektovanja duha izuzetne Maje Pelević, gotovo haiku poezije koja je digitalno vizuelno minimalizovana na impulse reči, koje onda pokreću kako sliku tako i muziku. I ljude koji bivaju u kocki, u našem svetu, izmešteni, a smešteni, tih sat vremena.

Koji su dosadašnji utisci i komentari gledalaca?

Ovo je iskustvo koje se odvija unutar nekih 65 minuta. Kako smo ostavili knjigu utisaka u pretkomori u kojoj se ljudi presvlače, do nas su došla samo ona zapažanja koje su ljudi želeli da podele, a ona su izuzetno pozitivna, kreativna i inspirativna. Čini se da je većina ljudi dobila nešto za sebe iz ovog iskustva u našoj sobi budućnosti, oblaku ili kako god da nazovemo prostor u kome se provodi vreme.

Ko čini autorski tim ove predstave?

Predstava Kao da kraj nije ni sasvim blizu nastala je kao plod promišljanja, razmišljanja, i razmene ideja između (inicijalno) Maje Pelević i mene. Sa Majom sam stari znanac, prijatelj, saučesnik, sapatnik, saputnik i saradnik, mnogo toga smo zajedno prošli, i mnogo se poštujemo i volimo. Iza nas su neke vrlo značajne (pre svega nama) predstave, koje su obeležile naš umetnički razvoj. Trebalo je po prvom dogovoru sa upravom Bitef teatra da radimo „normalnu” predstavu, i na taj način se kreativno ponovo spojimo posle nekoliko godina. Počeli smo da razvijamo jedan projekat, ali je Maja predvidela da će sve biti zatvoreno, i da je bolje da se na vreme preorijentišemo na manju formu, za mali broj gledalaca, intimnu i pogodnu za promišljanje sveta u kome se trenutno nalazimo. Tako smo počeli da gradimo Kao da kraj nije ni sasvim blizu. Zatim se ekipi priključio ključni čovek, mag generičkog dizajna, programiranja, jedan sajber filozof i vredan umetnik, gospodin Filip D. Mikić. Majin i moj svet se dolaskom Filipa i njegovih mogućnosti značajno proširio, te smo mogli da sagledavamo problem o kom smo rado razmišljali kroz novootkriveni Filipov panoptikon. Zasluge za oruđe koje smo u predstavi koristili pripadaju Sanjinu Ćoroviću, velikom znalcu umetnosti povezivanja ljudi i mašina, umetniku komunikacije. Njegov dar da nam omogući tehnologiju uz pomoć koje Filip može da sagradi svetove koje nam je otkrio pokrenuo je priču o ovoj predstavi. Zatim se uključila Jelena Piljić, sa svojim strpljivim, blagim, nežnim talentom da spaja ideje, organizuje mentalne meandre, i koordinira relacije animacija – programiranje – režija – koncept. Uskoro su došle i Anja Đorđević, naša najbolja savremena kompozitorka koja radije kaže za sebe da je kompozitor, a sa njom i izuzetna mlada dizajnerka zvuka i producentkinja zvuka Mina Strugar. Tako se zaokružio prilično interesantan autorski tim.

I ranije si se bavio istraživanjem u pozorišnim formama – pre nekoliko godina radio si multimedijalni performans the Box.

Meni lično je istraživanje igra, a igra smisao postojanja. Zbog toga od početka svoje profesionalne karijere istražujem razne nove mogućnosti komunikacije. Posebno me u tom smislu interesuje svetlo, kao i video i njegova upotreba u pozorištu. Zapravo se sa jako malo sredstava može postići mnogo ukoliko čovek zna šta da radi. Tako je bilo i sa projektom The Box koji je evoluirao u projekat Mikrokozma… po čuvenom delu Petra II Petrovića Njegoša Luča Mikrokozma. Sa grupom izvrsnih umetnika pokušao sam da ovaj neverovatni spev predstavim uz pomoć novog cirkusa, plesa i svetlosnih efekata na grafoskopima, laserima, kristalima koji prelamaju svetlo.

Trenutno radiš Komične iluzije, komediju Pjera Kornea u Narodnom pozorištu u Beogradu. Zbog čega si odlučio da režiraš taj komad?

Sada se već dvadeset godina profesionalno bavim režijom. Aktivni gledalac sam preko trideset godina. Jedan od najjačih pozorišnih utisaka na mene, utisak koji je menjao moju tadašnju realnost i stvarao mi nove svetove, i koji je u dobroj meri uticao na to da se profesionalno bavim pozorištem jeste predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa početka devedesetih. Bila je to predstava u režiji Slobodana Unkovskog Pozorišne iluzije sa fantastičnim Mišom Žutićem, Dubravkom Jovanovićem, Žarkom Lauševićem, Gagijem Jovanovićem, Vojom Brajovićem, Markom Baćovićem, Mirjanom Karanović i Mirom Furlan. Gledao sam je mnogo puta, i svaki put bih posle nje danima bio pod snažnim utiskom. Predstava mi je pomagala da se zaštitim od vremena oko mene. Bila je meni, i celokupnoj svojoj vernoj publici, izlaz iz realnosti devedesetih. I na tome joj hvala. Odlučio sam tada da pokušam i ja nekada u budućnosti da se bavim ovim tekstom.  

Naša verzija predstave zvaće se ILUZIAE, ili u prevodu – Iluzija iluzije. Biće to pre svega izuzetno komična igra sa vremenom. Magija pozorišne uslovnosti koja utiče na tok vremena, a preko vremena na prostor i njegove različite dimenzije, kako fizičke, tako i mentalne (i kod likova i kod publike). Ovo je najvažnija tema Komične iluzije Pjera Korneja. Zbog toga sam poželeo da pokušam da se sretnem upravo sa ovim tekstom, i to upravo u Narodnom pozorištu u Beogradu, sa ekipom u ovakvom sastavu, upravo u ovom trenutku. Imam želju da se ovaj tim stvaralaca, umetnika i izuzetno talentovanih saputnika istomišljenika upusti u mentalnu bujicu Kornejeve igre, i da sa njom otputuje najdalje što može. Sve preduslove imamo.
Pre svega, dovoljno inspirativan i intrigantan tekst, jedan od prvih ovako neobično konstruisanih. Imamo u Komičnoj iluziji zavrzlamu koja lomi mozak – arhitekturu Ešerovskog tipa, svest o igri koja je deo igre u igri. Odraz odraza. Ogledalo u ogledalu.

Ko čini glumačku postavu?

Ekipu predstave ILUZIAE čine glumci: Anastasia Mandić, Sena Đorović, Miloš Đorđević, Nikola Vujović, Zoran Ćosić, kao i mladi i veoma dobri Nemanja Stamatović i Bogdan Bogdanović. Počeo je sa nama da radi i Ivan Bosiljčić, ali trenutno se oporavlja od kovida, pa smo ga oslobodili obaveza, i želimo mu svi što brže isceljenje i povratak u ovaj naš zahuktali tim. Pored njih, autorski tim čine: Anja Đorđević (kompozitor), Suna Kažić i Bojana Nikitović (kostim), Tamara Pjević (scenski pokret), Marija Mandić i Jasna Saramandić (asistentkinje scenografa), Hristina Mikić (izuzetna mlada dramaturškinja), Rastislav Raša Ćopić (budući kolega reditelj, moj asistent i mnogo više od toga), Julia Levai (asistentkinja reditelja, na razmeni Evropske pozorišne konvencije došla je iz Londona) i Uroš Jovanović (mladi dizajner zvuka iz Utrehta na stažu u ovom projektu).

Fotografije: Nikola Zavišić (privatna arhiva)