Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Radmila Petrović: Zdravo je buniti se

AUTOR: Jelena Jovanović 28 Aug, 2020
Radmila Petrović: Zdravo je buniti se

Pesnikinja Radmila Petrović učestvovaće na ovogodišnjem festivalu Krokodil, i u petak, 28. avgusta uživo predstaviti svoju snažnu i autentičnu poeziju. Mlada pesnička zvezda koja ima i odlične recenzije i veliki broj fanova, u intervjuu za City Magazine otkriva o čemu ima potrebu da piše, u čemu je sve lepota stvaranja, i zašto je poezija – ljubav, strast, i potreba.

Kada i kako ste počeli da pišete poeziju?

Imala sam šesnaest ili sedamnaest godina. Sestre su otišle u Beograd da studiraju. Roditelji su po čitav dan bili na njivi. Kuća je postala prevelika, osetila sam se usamljeno.

Kojim temama ste do sada imali potrebu da pišete?

Pišem o stvarima koje me pogađaju. Iako je većina mojih pesama napisana iz prvog lica, ne pišem samo o sebi. Pesnik polazi od sebe, ali sagledava širu sliku, ne zatvara se u potpunosti u svoj lični svet. Pesme treba da imaju univerzalnu vrednost, odnosno vrednost i za osobe koje će ih čitati, a ne samo za autora.

Poznato je da poezija kod nas nije mnogo popularna. Za Vašu poeziju vlada veliko interesovanje – mnogo ljudi se sa njom upoznalom putem društvenih mreža, do sada ste dali i mnogo intervjua. Kako tumačite toliku popularnost? I kako je doživljavate?

Možda to nije u vašem svetu, ali u onom u kome ja živim poezija je vrlo popularna, mnogo ljudi se bavi njome i mnogo ljudi je čita.

Što se intervjua tiče, to mi nije baš najomiljeniji deo, oni budu i prođu, na kraju ostanu samo pesme. Ne volim da ih dajem, ali razumem potrebu medija i čitalaca. Uostalom, i sama kao čitalac volim ponekad da pročitam dobar, zanimljiv intervju.

Vodim se stihom Danice Vukićević: „Veliki je svet ovacija, mali je svet nevinosti”.

Koje komentare ste dobijali od ljudi koji čitaju vašu poeziju?

Dobijala sam najrazličitije komentare, skoro jednoglasno pozitivne, bilo je tu i preterivanja, a bilo je i nekoliko negativnih.

U jednom intervjuu naveli ste da se poigravate ruralnim imidžom, te da ga koristite kao mehanizam odbrane, da bi opravdali osećaj neuklapanja. U čemu se manifestuje to neuklapanje? I na koji način se u Vašoj poeziji sudaraju, sukobljavaju i prepliću urbano i ruralno?

Neuklapanje se manifestuje u odsustvu osećaja pripadnosti bilo kome ili bilo čemu. Mislim da nije retko kod ljudi da osećaju da je čitav svet jedno, a oni nešto sasvim drugo. To zna da bude bolno. S druge strane, svi volimo da verujemo da smo nešto posebno. To jeste tačno, biološki smo jedinstveni i nema potrebe to dodatno naglašavati. Ne prijaju mi egocentrične osobe, ponekad bih im rekla da ipak nisu ništa posebno. Svi mi želimo ono što mali broj ljudi zapravo može da ima, tu nastaje naša međusobna konkurentnost, pa možda i zavist. Na koncu, to nas čini običnim ljudima.

Urbano i ruralno se sukobljavaju i prepliću, ali ja ne znam da objasnim kako tačno. Stvari doživljavam intuiivno, tako se često i vodim u odlukama.

Zbog čega je naziv poslednje zbirke Moja mama zna šta se događa u gradovima?

Mislim da se to shvati kad se ona pročita. Naslov je ironičan, ali na tužan način. Mnogi pričaju o stvarima o kojima ne znaju mnogo ili ne znaju ništa.

Jednom prilikom ste naveli da je sam čin pisanja svojevrsno razračunavanje, i da je za Vas najveći angažman da pišete na svoj način, drugačije od ostalih. Sa čim se sve razračunavate u svojoj poeziji?

Nikako da se razračunam sa sobom. Pisanje je, između ostalog, razračunavanje sa svojom psihološkom prošlošću.

Kojim tabuima robuje naše društvo? Koji tabui vama posebno bodu oči?

Različitim. Pišem o nekim od njih, ali nikad zbog činjenice da su to naprosto tabui. Mora da postoji nešto više od toga da bih se bavila nekom temom.

Foto: Milica Crnković

Protiv čega ima smisla buniti se? Šta nam je dato i nepromenjivo?

Zdravo je buniti se. Ne mora uvek čak ni da ima previše smisla u tome. U svakom timu je poželjno imati nekoga ko će da krene levo, kad svi ostali krenu desno. Dati su nam roditelji, okolnosti u kojima rastemo. Dat nam je određeni nivo inteligencije i talenta. Sve navedeno je jako nepravedno raspodeljeno.

U poeziji se često bavite i položajem žena i odnosom prema ženama. Pitala bih Vas – šta je na ženama da urade da bi lakše egzistirale na Balkanu?

Da ste pitali Elfride Jelinek, ona bi rekla:

„Sve dok su muškarci sposobni da uvećaju svoju seksualnu vrednost preko rada, slave i bogatstva, i dok žene svoju moć zasnivaju samo na telu, lepoti i mladosti, ništa se neće promeniti.”

Naveli ste i da pesničko razračunavanje nikad ne prestaje, te da ljudi pesnika nikad neće previše razumeti – da Vaša tuga ostaje samo vaša. Da li vas brojni poklonici vaše poezije u tome demantuju?

Rekla sam to iz pozicije bilo koje osobe, nisam mislila da su samo pesnici neshvaćeni, mada su oni verovatno senzibilniji ili možda samo umešniji da to osećanje na dobar način drugima predstave. I dalje mislim da vaša tuga ostaje samo vaša. Ljudi mogu biti empatični prema vama, pružiti vam neku vrstu podrške, ali samo vi znate kako vam je u vezi sa nekim stvarima u vašem životu. Ili, pogledajmo iz druge perspektive: koliko zaista možemo da znamo kako se osećaju ljudi oko nas. Često to ne znamo ni za one najbliže. Zapravo, jurimo da upoznamo neke druge ljude, a zapostavljamo one koji su tu, koji će uvek biti uz nas i koji nas zaista vole.

Da li ste u svom pesničkom radu do sada samu sebe iznenadili nekim temama, motivima, idejama…?

Lepota pisanja je, između ostalog, u tome da iznenadite sebe, sprovedete neke ideje koje niste imali na umu kad ste započeli pisanje. To je ples, igra zavođenja, ponekad šamaranje samog sebe, ali i budućeg čitaoca.

U pisanju bi ipak trebalo iole obratiti pažnju na čitaoca, a u životu: stvar je u tome da iznenadite samo sebe, vi ste pisac, jedini relevantan čitalac i kritičar.

Za vašu poeziju kritičari su naveli da je sirova, puna ironijskih otklona, i duboke samosvesti. Porede vas i sa pesnikinjom Milenom Marković. Koliko vam znače ti komentari i poređenje?

Cenim Milenu Marković, svaki put kad čitam njene pesme nasmejem se i pomislim, Milena, znaš znanje. Volim njenu neposrednost, odlučnost, transparentnost, ali i emociju. Ona je već sada klasik. Ako već moraju s nekim da me porede, nek se drže Milene.

Zbirka Moja mama zna šta se dešava u gradovima je izašla tek pre dva meseca (druga polovina juna) što je prerano za ozbiljniju kritičku recepciju. Ono što je do sada pisano o toj knjizi više spada u domen novinske/blogerske kritike.

Da li imate pesničke uzore? Da li postoje autori koje posebno cenite?

Valjda se pesnik i profesor Korunović neće naljutiti ako kažem da nas je naučio/savetovao da kažemo da nemamo pesničke uzore, već braću i sestre.

Cenim mnoge. Reklamiram Enklavine autore, jer verujem u Enklavu.

Ovih dana imam želju da pitam pesnikinju Danicu Vukićević šta znači kad u jednoj od pesama kaže:

„sve ćeš zaboraviti/što sam te naučila, ničemu te nisam/ učila jer je takva snaga/ moje ljubavi”.

Da li se popularnost Vaše poezije odrazila na tiraž prodatih primeraka vaše poslednje zbirke? Da li se danas može živeti od pisanja?

U Srbiji ne može da se živi ni od pisanja romana, a kamoli od poezije. Ona je ljubav, strast, potreba, i tu novac nije merilo.

Fotografija u naslovnom kolažu: Ema Bednarž