Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Sandra Silađev: Ja sam osoba od impulsa i trenutka

AUTOR: Zoran Janković 07 Mar, 2019

Kako vam se s ove distance čini Taksi bluz i ono što ste u glumačkom smislu u njemu ostvarili i postigli?

Taksi bluz je moje prvo filmsko iskustvo. Glumila sam u sceni sa svojim omiljenim glumcima. Za mene je to iskustvo nešto kao ostvarenje snova. Kad sam dobila scenario od Milene Predić i poziv na kasting, nisam znala s kim sam u sceni. Tek na kastingu sam videla podelu i odlepila od sreće. Dopao mi se scenario. Ja sam poznata po tome što neretko odbijam uloge, ali ova kao da je pisana za mene. Glumački je bila zahtevna jer nisam želela da zasmejavam publiku plitkim humorom i izigravanjem budale tako što slažem face koje pokazuju da me kobajagi sve boli, nego sam želela da uverim ljude da se zaista porađam i da sam zaista u mukama i da ih zapravo te moje muke (u jednoj čudnoj atmosferi između tri naduvana maskirana momka i rasejanog taksiste koji više brine o patosnicama taksija nego o njenim porođajnim bolovima) nasmeju. Nadam se da sam i uspela u tome. 

Čini se da je vaš put ka filmu prilično dugo trajao?

Nisam imala put ka filmu. Nisam imala cilj. Nemam ga ni sada. Ja samo imam impuls u stomaku. Kao kad pratite muziku. Slušam taj ritam i idem u pravcu ritma koji mi prija. Glumim otkad znam za sebe, jer volim da se igram i da se pretvaram i transformišem i imitiram. Za mene je to odmalena potreba. Kao što neko mora da vežba. Tako i ja. Oduvek sam glumila. Po kući, po proslavama, u školama i tako dalje. Glumu sam upisala jer volim glumu, a ne zato što sam htela da budem u filmu ili pozorištu. Klipove sam snimala jer meni to prija, i to je moja potreba da kažem ono što imam da kažem. Zahvaljujući Borisu Trivanu koji me je šerovao na svoje mreže postala sam popularna, i to me postepeno vodilo ka raznim angažmanima. Mnoge sam odbila jer to nije bio taj ritam koji pratim. Ovo je moja prva uloga na filmu i nikad se ne zna. Možda je i poslednja. Možda bude još jedna, pa se preselim na drugi kraj sveta i počnem da se bavim čuvanjem slonova ili delfina i budem zaboravljena, a možda ću biti filmska diva. Sve je moguće. Pratim ritam i impuls, pa ćemo videti.

Sandra Silađev, Nikola Đuričko i Andrija Milošević u filmu „Taksi bluz“

Sandra Silađev, Nikola Đuričko i Andrija Milošević u filmu „Taksi bluz“

Da li ste uspeli da proniknete, mimo činjenice da je reč o najpristupačnijem i najkomunikativnijem mediju, zašto se ovde glumci smatraju glumcima tek ako se izbore za upadljiva postignuća na polju filma?

Zato što kod nas vlada mišljenje da glumac mora da bude popularan i da se gluma upisuje zbog popularnosti. O tome baš govorim u svom stendapu. Ljudi misle da je gluma zezanje, šala, sjaj pozornice, svetla, magija crvenog tepiha, a zapravo gluma je jedna duboka psihologija, filozofija, kopanje po sebi, analiza i često hod po tankoj crvenoj liniji. Kod nas ljudi ne idu često u lutkarska pozorišta ili u pozorista inače. Misle da su glumci samo oni što glume u Boljem životu i Srećnim ljudima.

Vi se, moglo bi se i tako označiti, onda bavite i glumom drugim sredstvima. Da li je to od samog početka bila svesna odluka ili možda iznuđeno rešenje?

Kod mene ne postoje iznuđena rešenja. Ja sam osoba od impulsa i trenutka. Pratim impuls i intuiciju i sve što se na mom putu kako životnom tako i profesionalnom pojavljuje, ja to skeniram, osluškujem, njušim i onda odlučujem šta s tim. Da li ga jedem ili ga bacam. Uzmem ili ostavim. Sve što sam radila bila je odluka u tom trenutku. Nemam plan. Imam samo čula koja mi govore da li nešto hoću ili neću. Kao kad kuvate, pa probate sastojke i odlučujete šta ubacujete a šta ne u to jelo.

Kako je Dinja sada, imate li i dalje punu kontrolu nad njom i da li vam se katkad čini da ona zapravo sad ide nekim svojim putem?

Dinja je bio samo naziv kanala. Ne postoji lik Dinja u mojim klipovima. To je bio naziv kanala, kao što muzičar ima naziv albuma. Posle sam iz tog naziva kanala izvukla naslove za svoje stripove i stendap, ali ljudi često mešaju i misle da se ja zovem Dinja ili novinari napišu Dinja se porađa u Taksi bluzu, što je bezveze jer niti se lik zove Dinja niti ja. Lik je Sanja trudnica, a ja sam Sandra. Kanal se odavno zove Sandra i zapravo više ni ne postoji Dinja. Mislim da je to sada uzelo maha i da ljudi to sve više razumeju. Ranije su mislili da sam neka ludača koja priča nešto u kameru, a zahvaljujući seriji i filmu koji su me učinili poznatom kao glumicu i zahvaljujući stendapu, ljudi su shvatili da glumim u klipovima. Mada ima još mnogo ljudi kojima tu ništa nije jasno.

Klipovi na vašem kanalu dosta toga duguju baštini stendup komedije. Koliko vam je svet stendapa privlačan, imajući sve njegove osobenosti i nužnosti u vidu?

Stendap je teška forma. Drugačije je od glume. Na fakultetima glume se ne uči ni lutkarstvo, ni primenjeno pozorište, ni stendap tj. storytelling. Stendap je jedna, da tako kažem, dramska tehnika, ali je više govorništvo. Težak je, jer moraš sam da ga pišeš. Ličan je i moraš da ga radiš organski, iz stomaka. Ne možeš da ga otaljaš. Svaki put moraš da ga radiš kao da se porađaš. A znamo šta je porođaj. Nema čekaj, stani, nema malo guram a malo se odmaram, moraš svom silom da guraš i nema stani. Stendap rade ljudi koji imaju potrebu da govore drugima svašta. Slično kao DJ mašina. Kao gitara. Kao truba. Ti si tu instrument. Moraš da budes naštelovan i da proizvodiš vrhunsku melodiju.

Kako pronalazite tačku na kojoj u svojoj komediji i u svojoj komičarskoj personi spajate slobodu, političku nekorektnost, osobenost, istovremeno ne bežeći ni od opštih mesta, možda čak i naprotiv?

Iskrenošću. To sam ja. Iskreno glumim. Ispitujem razne uglove iskreno. Stavljam se u kožu tih likova, pa onda nekad bacim komentar koji je suprotan od lika. Kombinujem. Igram se normama i tabuima. Zbunjujem sebe i druge. Da vidim šta će to da proizvede.

Oprobali ste se i na polju književnosti. Kako ste se tu snašli, imate li još ambicija tog tipa?

To su bili stripovi. Objavila sam dva stripa za Samizdat B92. Oni su me pozvali i predložili da uradimo moje klipove kroz aforizme, ali pošto ja volim stripove, predložila sam da bude ta forma, i njima se to dopalo. Dušan Stokić je sjajno preneo na papir moje klipove. Oduvek pišem i počinjem uskoro da pišem kolumnu za Cosmopolitan. Pisala sam za Blic ženu i za razne portale, ali nisam objavila knjigu. Možda ću nekad i to uraditi.

Sandra Silađev, Nikola Đuričko i Andrija Milošević u filmu „Taksi bluz“

Sandra Silađev, Nikola Đuričko i Andrija Milošević u filmu „Taksi bluz“

Bavite se i primenjenim aktivizmom – šta nam je tu nekako neizostavno u žiži i na prvom mestu?

Da se skrene pažnja na ljude koji su nemoćni. Snaga i zrelost jednog društva ogleda se u načinu na koji se to društvo odnosi prema najslabijem stanovništvu, a to su nemoćni ljudi, žene i deca koji trpe nasilje, stari, bolesni i osobe s invaliditetom. Trudim se da iskoristim popularnost da skrenem pažnju na nemoćne ljude. Jednim delom zbog toga što sam neko ko se bavio primenjenim pozorištem i studirao sociologiju i advertajzing na FDU, tako da me sve to negde i zanima, a s druge strane smatram da umetnik i treba da bude društveno angažovan, naročito ako je u trenutku popularnosti radio s osobama s invaliditetom kao ja. To se meni desilo. Ja sam u jeku popularnosti bila kad sam radila s decom s autizmom i starima. Smatrala sam da je moja dužnost da govorim o njima.

Šta možemo sada da najavimo, šta spremate i čemu se nadate?

Pripremam se da snimim svoj drugi dokumentarni film o osobama s posebnim potrebama. Prvi je bio rijaliti u invalidskim kolicima, i on se nalazi na mom jutjub kanalu. Bavi se prikazom jednog dana osobe s invaliditetom. Ovaj drugi će se baviti osobama koje su slepe i slabovide. Lagano se spremam i da pišem novi stendap. Ima još nekih planova, ali neka za sada ostanu tajna, jer još uvek ih ni sama nisam formulisala. Tek se kuvaju.

#183 City Magazine // 85 preporuka za leto

Izdvojeno za tebe

Dunja Jocić: Najbolje se osećam u Beogradu

U produkciji Korzo teatra iz Haga stiže nam jedan od poslednjih radova igračice i koreografa Dunje Jocić. Ova Beograđanka, koja…

Predstavljamo ekipu domaćeg trilera „Psi umiru sami“

Domaćoj filmskoj sceni često se zamera da je monotona, bez novih ljudi i ideja. Da postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo…

Herman Vaske: Važno je otići korak dalje

Razlika između kreativnih i nekreativnih ljudi je u tome što kreativni ljudi jednostavno urade nešto. Svi drugi samo razmišljaju o…

Beograd u znaku Darka Rundeka: Pet martovskih noći u Domu omladine

„Dani Darka Rundeka u Beogradu" od 1. do 7. marta 2019. godine u Domu omladine Beograda (DOB), jedinstvena je manifestacija…