Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Srbija raste u ljudskom biću ako joj date šansu

AUTOR: CityMagazine 09 Jul, 2019
Srbija raste u ljudskom biću ako joj date šansu

Ekvadorka Klaudija Petrović zbog ljubavi postala je Beograđanka. Našu prestonicu upoznala je u zimskom periodu, i osim sumornog izgleda grada, smetali su joj i grafiti, koji su joj sada simpatični. Nije baš lako prihvatila ni naše običaje i kulturu, niti fobiju od promaje „koja ubija malu decu”, ali zahvaljujući novim prijateljstvima uspela je da otkrije smisao svog života u našoj zemlji.

Piše: Nataša Šutuljić

„Sasvim je uobičajeno da ljudi iz moje domovine u Sjedinjene Američke Države odlaze u kupovinu ili tokom praznika i bilo je logično da naučim sve o kulturi te zemlje i da tamo studiram. Upravo tu mi se i dogodila ljubav. Moj suprug Stanko poznavao je porodicu u čijoj kući sam boravila. Živela sam u Ohaju, a on na Floridi, ali se zbog mene ubrzo preselio. Znala sam samo da je Srbija negde na Balkanu, deo nekadašnje Jugoslavije iz koje je moj suprug otišao pre rata. Pominjao je da ima prijatelje iz različitih sredina i da takva prijateljstva traju zauvek. Preselili smo se 2007. godine, jer je moj suprug želeo da bude blizu svojih bolesnih roditelja i da oni svoju starost provedu uz unuke. Zamislite samo kakva je tenzija kad se starijim ljudima uselite u stan sa troje male dece! Pošto sam ubedila svekrvu da promaja ipak ne ubija Ekvadorce i Srbe koji su tamo rođeni, odlično se slažemo”, započinje svoju priču Klaudija.

Klaudija u Ekvadoru sa drugaricama

Klaudija u Ekvadoru sa drugaricama

„Pretpostavljam da je svima malo čudno kada dođu u Beograd tokom zimskog perioda… To prvo jutro bilo je tako hladno i sivo, gotovo melanholično. Veoma su me iznenadili i grafiti, a sad imam neke koje volim i posmatram ih kao neizostavni deo gradskog duha. Imate i bogatu istoriju koju sada cenim, a najbolji način da se Srbija opiše je da ljubav prema njoj raste, ako joj date šansu”, opisuje Klaudija svoj prvi utisak o našoj zemlji i glavnom gradu.

Ona smatra da su Ekvadorci i Srbi dosta slični, ali i različiti na toliko načina: „U Ekvadoru je vikend bez porodice nezamisliv. Moj brat, moje tri sestre i ja pamtimo kako nam je kuća uvek bila puna rođaka. Druženje sa ujacima, stričevima, tetkama i njihovim porodicama u mladosti formiralo nas je kao ličnosti. Ovde je druženje prošireno na poznanike, susede i saradnike koji se brzo sprijatelje. Ljudi su ovde otvoreni, direktni i emotivni. Bilo mi je čudno kada se jedna starija gospođa mojoj deci nasmešila, ponudila im bombone i pokušala da ih poljubi. Ni ljudi koji viču na decu zbog previše buke nisu slika koju biste videli u Ekvadoru. Tamo se družimo samo sa onima koji nam odgovaraju, koji nas poštuju i sa kojima se smejemo. Takva je moja beogradska drugarica Maja. Srećna sam što sam je upoznala. I deca su nam se zbližila. Nedostaje mi moja porodica, ali sviđaju mi se i nova poznanstva. Ovde se većina slavlja završava pevanjem, a kod nas plesom. Tako je moj suprug naučio da pleše sa mojom bakom.”

U Ekvadoru se svako slavlje završava plesom

U Ekvadoru se svako slavlje završava plesom

Klaudija dodaje da voli Jadransko more, njegove razne nijanse plave, ali da joj još uvek nedostaju pinja kolada ili kajpirinja u malim kolibama na plaži u Ekvadoru. „Tamo imamo divne palme, ali volim i lepotu trešnje i visokog kestena početkom leta u Beogradu. Ono što možemo da naučimo jedni od drugih jeste da ne treba brzopleto da sudimo drugačijim ljudima i kulturama, jer, ko zna…. Možda vam baš te razlike kasnije mogu biti zanimljive”, poručuje ova harizmatična Ekvadorka.

Ona slabo govori srpski jezik i ne zna da kuva srpska jela, ali našu književnost i filmsku umetnost obožava.

„Ne kuvam, suprug je zadužen za to. Stanko je naučio da sprema po recepturi moje bake i mog oca. Sarmu jedem samo u gostima, jer je to za njega naporan posao. Volim da čitam knjige, a od domaćih autora najviše volim roman Na Drini ćuprija Ive Andrića. Sa omiljenim Silviom Rodrigezom slušala sam Bijelo dugme i Đorđa Balaševića, a prvi film koji sam pogledala bio je Podzemlje Emira Kusturice. Oduševio me je i film i gluma Lazara Ristovskog, koji mi je sada omiljeni glumac”, ističe Klaudija.

Sreća njene porodice je na prvom mestu

Sreća njene porodice je na prvom mestu

„Živela sam na raznim mestima i sve to postalo je deo mene. Ekvador će uvek biti moj dom, ali moja sreća je tamo gde su moja deca, a to je Srbija. Oni ovde zaista uživaju. Školarci su i nasledili su moj dar za umetnost. Mislim da sam srećna ovde. Volela bih da mi porodica uvek bude okupljena nedeljom i nadam se da će mi se to u budućnosti ostvariti”, iskrena je Klaudija koja na našem jeziku zna da kaže Ne govorim srpski, ali razumem.

Dok se u Ekvadoru bavila finansijama u firmi svog oca, Beograd i nova poznanstva omogućili su joj da se veoma uspešno bavi kreativnim poslom. Tako sa Beograđankom Majom i Amerikankom Šeri ona restaurira stari nameštaj i daje mu novi izgled.

Šeri, Maja i Klaudija

Šeri, Maja i Klaudija

„Moj posao je veoma težak, ali vredi ako se usput zabavljate. Na starom komadu nameštaja, koji je neko želeo da baci, pokušavamo da izvedemo nekoliko različitih stvari kako bismo mu dali novi izgled i dušu. Onda ga svi žele. Nikada ne kopiramo, mi volimo da budemo inovativne i potpuno jedinstvene. Zahvaljujući prijateljstvima i kreativnom poslu koji mi je istovremeno i hobi, moj život u Beogradu je potpun i ima pravi smisao”, završava Klaudija svoju uzbudljivu životnu priču.