Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Vasil Hadžimanov: Muzika u genima

AUTOR: CityMagazine 26 Mar, 2020
Vasil Hadžimanov: Muzika u genima

Razgovarao: Nemanja Mitrović

Beogradski džez kompozitor i pijanista Vasil Hadžimanov je nedavno dobio nagradu za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru u okviru 41. tradicionalnih nagrada Džez stanice (Annual Jazz Station Awards), dok je njegov bend u kategoriji najbolje džez grupe zauzeo drugo mesto.

Ova nagrada je bila povod da sa našim istaknutim džez muzičarem povedemo jedan prijatan razgovor, tokom kog smo se dotakli velikog broja tema. Pored nagrade, popričali smo o njegovim iskustvima iz Amerike gde je studirao i stvarao, o saradnji sa regionalnim i svetskim muzičarima, uticaju porodice na njegov rad, kao i društvenom angažmanu i budućnosti srpskog džeza. Uživajte.

Na samom početku bih iskoristio priliku i čestitao Vam na dobijenom priznanju. Da li nam možete reći o kakvoj se nagradi radi i koliko takva jedna nagrada znači Vama kao džez muzičaru?

Sama činjenica da se nađeš na nekoj listi koja podrazumeva ocenjivanje najvećih svetskih imena u džez/fjužn muzici u svetu je jedna velika čast i zapravo je jako teško, kada živiš ovde gde živiš, da se uopšte čuje za to šta radiš, a kamoli da se još i nađeš na toj listi. Mi smo se 2016. našli i na listi najboljih džez albuma DownBeat magazina koji je najpoznatiji i najprestižniji časopis u džez svetu već decenijama unazad. Našli smo se pojedinačno i zajedno na ovoj listi i prošlih par godina. Međutim, evo sad sam ja uspeo da dobijem tu zaslugu, da budem najbolji u kategoriji električnih klavira. Veoma je pohvalno, naravno, i veoma godi, ali sa druge strane to je samo jedan pokazatelj da si na dobrom putu i da nastaviš to što si započeo.

Foto: Đorđe Živaljević

Ovo nije prva nagrada za muzičko stvaralaštvo, zar ne?

Nije, dobijao sam ja i ovde kod nas nagrade. Jedna od najdražih mi je Vojin Draškoci nagrada, pošto je Vojin Draškoci  – basista, autor i profesor, meni lično, a i mnogim drugim muzičarima pomogao da pronađu svoj neki glas i on me je zapravo pre odlaska u Ameriku spremio za taj put i za celu tu avanturu. Na tome sam mu večno zahvalan. Nagradu mi je dala organizacija – World Music asocijacija Srbije, koja izdaje časopis Etnoumlje. To mi je recimo najdraža nagrada, zato što nosi njegovo ime.

Ovim odogovorom ste mi dali šlagvort za sledeće pitanje. Kakve uspomene nosite sa školovanja na Berkliju?

To je veoma bitan deo mog razvijanja, rada i učenja. Tih pet godina u Americi mi je zaista mnogo značilo. Ne samo da naučim to što je deo predavanja i programa Berkli koledža za muziku, nego da to odmah primenim u praksi sa raznim muzičarima iz celog sveta koji su studirali zajedno sa mnom, a onda kasnije da se oprobam i na sceni. U Americi sam svirao po raznim mestima i klubovima, išao i na par turneja, a onda se preselio u Njujork gde sam nastavio da radim.

Da li ste tada bili jedina osoba sa naših prostora na Berkliju?

Nisam, nisam. Bilo je i tada, pa otprilike desetak nekih studenata iz bivše Jugoslavije, a danas ih ima i te kako dosta. Mnogo mladih, sjajnih muzičara. Ja sam ipak bio tamo pre više od 25 godina, a u međuvremenu je mnogo njih diplomiralo na tom koledžu i danas isto ima dosta naših mladih ljudi, koji su sjajni i impresivni u tome što rade.

Vasil Hadžimanov Band / Foto: Predrag Ilić/REX IMAGES

Upravo sam to hteo da Vas pitam – kako ljudi sa naših prostora prolaze na Berkliju?

Oni imaju te programe sa stipendijama koji su legitimni. Vrlo je izvodljivo, ukoliko naravno zaslužiš, da dobiješ veliku finansijsku pomoć i da na taj način olakšaš. Jedan od otežavajućih faktora je to što je škola strašno skupa, a u međuvremenu je postala mnogo skuplja, nego ja kad sam bio. Ali eto, zahvaljujući tim stipendijama i pomoći ljudi iz naših krajeva uspeju na kraju ipak da upišu tu školu.

Tada krećete da sarađujete sa mnogim renomiranim muzičarima iz džez sveta i drugih pravaca, što ste nastavili do dana današnjeg. Na koju saradnju ste posebno ponosni i koja budi najlepša sećanja?

Nezahvalno je licitirati. Ima toliko toga što je važno i bitno u celom mom radu i saradnjama sa svim tim muzičarima, ali ono što mogu da kažem da sam prvo srećan i zahvalan što sam zaista tokom svih ovih godina radio isključivo sa ljudima sa kojima želim da radim, koje veoma poštujem kao muzičare i koji u 90% slučajeva razmišljaju isto kao i ja, u kontekstu stava i odnosu prema muzici i kreativnog procesa. To su različiti ljudi sa kojima i dan danas sviram. Toni Kitanovski iz Makedonije, Marko Đorđević iz Njujorka, Bojan Zulfikarpašić, Matija Dedić i naravno svi ovi ljudi koji su sa mnom u mom bendu. Teško je sada navesti, ima ih mnogo, a svi su veoma bitni. Ja jednostavno od samog starta donosim odluke preko toga da li je to meni interesantno, da li je to meni kreativno, da li me to inspiriše. Jednostavno da li napredujem, da li rastem sa tim saradnjama ili recikliram, ili radim nešto što je, eto, možda komercijalno, pa je isplativo i tako dalje. Nikad nije bilo ovo drugo, uvek je bilo ovo prvo. I uvek sam na taj način donosio odluke s kim ću i kako ću da radim. Tako da su svi oni zapravo na naki način uticali na to da ja rastem kao muzičar i kao autor.

Foto: Srđan Doroški

Sarađivali ste i sa Skaj Viklerom, Vukašinom Markovićem, Gruom, kao i bosanskim muzičarom Božom Vrećom. Kako je došlo do te konkretne saradnje?

Kriterijumi su i za Viklera, i za Vukašina, i za Božu isti. A to je da su svi oni veoma, veoma talentovani i nadareni muzičari s kojima može da se desi nešto što je jako interesantno i dobro. To je parametar. Nije parametar žanr, nije parametar trend, nije parametar koliko klikova će biti na Jutjubu ili ne znam čemu. Ja sam bio oduševljen Božom kad sam ga prvi put čuo, još u grupi Halka kad je nastupao tu. Tako smo se i upoznali, na koncertu grupe Halka u Beogradu. Onda je on mene zvao i rekao da bi voleo da uradi tu pesmu sa mnom. Poslao mi je svoj vokal, ja sam napravio taj aranžman za klavir i ispalo je kako je ispalo – baš je ispalo dobro i to je jedna od saradnji koja je rezultirala sjajnom muzikom. Božo i ja samo u međuvremenu  zajedno nastupali. Sad ćemo opet. Biće gost na koncertu Bojana Zulfikarpašića i mene na Kotor Art festivalu. To su neke saradnje koje nisu redovne i stalne u smislu da jednom mesečno nešto sviramo, ali su dugotrajne i produktivne u tom smislu da kad god se setiš i kad ima razloga za to, onda se ponovo spojiš. Tako isto radim i sa Dušanom Jevtovićem iz Barselone, sjajnim gitaristom, sa Teodosi Spasovom iz Bugarske, Jovanom Pavlovićem iz Norveške. To su sve neki moji jako dobri prijatelji i kolege s kojima se uvek desi nešto novo, nešto interesantno i nešto lepo.

Sarađivali ste i sa roditeljima – imate zajedničko izdanje Zafir i sin sa ocem, a na izdanju gostuje i Vaša majka Senka Veletanlić. Kako izgleda saradnja unutar muzičke porodice?

To je teško objasniti. Jednostavno je prirodno. Prirodno je kada imaš oko sebe nekoga ko ti je, em najbliži mogući s obzirom da ti je član familije najuže, em se razumete i na muzičkom planu. I Senka, i Zafir, i Bisera su fantastični pevači, a Zafir je i autor, tako da koliko god se tu dešavala neka muzika koja možda po nekom inicijalnom opisu nije moja prva ljubav i nije ono nešto što ja radim sa svojim bendom, opet je to izuzetno kvalitetna muzika i način na koji oni rade ceo život je zapravo identičan principima koje ja imam. Tako da po tim svim linijama se mi povezujemo i to je uvek bilo lepo iskustvo.

Foto: Predrag Ilić/REX IMAGES

Evo sad je pre neki dan izašao disk Senke Veletanlić sa njenim najlepšim pesmama u produkciji PGP RTS. Ja sam jako srećan zbog toga, pošto smo baš evo juče preslušavali ceo disk i zaključili da je bukvalno antologijski i da nažalost nedovoljno ljudi zna za njen rad s obzirom da se povukla sa scene već devedesetih godina. To su neke pesme i neka muzika koja je za vijek i vijekova što bi rekli, vanvremenska, vanžanrovska… Jednostavno, trebalo bi da postoji više pažnje i poštovanja prema takvim umetnicima kao što je moja majka i zato mi je jako drago što je taj disk izašao da se malo ljudi podsete, a i neki da saznaju šta je to što je ona radila.

Muzički spoj koji je postojao između Vas i Vaših roditelja, sada postoji između Vas i Vaše ćerke Marte Hadžimanov. Da li vidite neku sličnost?

Pa ima sličnosti naravno. To je opet isti patern samo sledeća generacija. I ona je u muzici od najranijih dana i stvorena je za to definitivno, sa svojom ulogom u mjuziklu Fantomu iz Opere koju je dobila sa 17 godina. Glavnu ulogu igra u najtežem mjuziklu maltene ikada napisanom, pokazuje na kom je nivou i kakav talenat i potencijal nosi u sebi. Samo što je Marta odabrala nešto što niko od nas nije odabrao, a to je operska muzika. Opersku muziku je zavolela i želela je da se bavi time. Tako da je ona otišla u te vode. U svakom slučaju, opet je ista stvar. Znači Marta razmišlja isto kao što i ja razmišljam kada je muzika u pitanju, i Marta voli slične stvari koje i ja volim i onda je užasno lako da se stvori neka takva saradnja u muzičkom smislu, a ne samo jedan odnos roditelja i ćerke koji je prisan i normalan.

Foto: Predrag Ilić

Ukoliko se ne varam na Vas je najveći uticaj imala tetka Bisera Veletanlić. Da li biste mogli da prizovete neke od najlepših uspomena koje imate sa njom?

Ja sam pričao često o tome kako sam prve ploče koje sam otkrio, ove muzike kojom se i dan danas bavim, pronašao među Biserinim pločama. Ona je jednostavno imala jednu kolekciju koja evo i dan danas kad pustim neki od tih snimaka shvatim da su to najbolje ploče ikad snimljene, kad pričamo o ovoj muzici kojom se ja bavim. To je definitivno definisalo mene na jedan način. Kad sam čuo tu muziku, iako je nisam razumeo, ja sam je nekako osetio, zavoleo i rešio da se bavim njom. Tako da je Bisera na taj način odmah u startu uticala, a uticala je i tako što sam sa njom radio. Moj prvi nastup profesionalni bio je sa 16 godina, upravo sa Biserom i upravo sa Vojinom Draškocijem u triju u Novom Sadu. To je bilo pre 30 godina. Od tada nisam stao. Užasno je bitno uticala i na mene kao ličnost, i kao muzičara, baš kao i moji roditelji.

Nastupali ste uživo na mnogim mestima – da li biste mogli da povučete paralelu između Vaših nastupa u inostranstvu i u Srbiji?

Ono što je zajedničko svim tim nastupima je visok kvalitet naših performansa sa kojom god strukturom svirao u tom momentu, pošto su se članovi Vasil Hadžimanov benda menjali tokom svih ovih godina s obzirom da bend postoji 23 godine. Međutim, taj jedan beskompromisan stav je uvek postojao i bez obzira da li sviramo pred domaćom publikom, ili regionalnom, ili japanskom, ili nekom publikom po Zapadnoj Evropi, rezultat je u 99% slučajeva isti, a to je da se njima jako dopada to što radimo i da oni osete to što mi želimo da im prenesemo.

Foto: Milan Josipović

Ta neka komunikacija između nas i publike odakle god ona dolazila se uvek stvori i mi uspemo da sa njima podelimo ono što smo namerili da podelimo. Oni odu veoma zadovoljni i srećni što su bili na našem koncertu, iako sviramo neku muziku koja bi po našim aršinima bila za 10 ljudi u ćošku jer zaboga svi slušaju samo turbo-folk i ništa drugo, što nije istina. Tako da to je ta neka zajednička crta, a sad možemo da pričamo o nekim detaljima, organizacijskim i infrastrukturnim koji su naravno različiti u Japanu i negde u Srbiji. Na kraju krajeva koliko god nama to značilo da bi mi naš koncert uradili na najbolji način već smo navikli na raznorazne drugačije uslove i opet na kaju izađemo kao pobednici.

Gde ste najdalje svirali mimo Amerike?

Bili smo u Australji, u Japanu, bio sam u Norveškoj…

Kakva je trenutna situacija sa koncertima u Srbiji?

Situacija je začuđujuće veoma dobra s obzirom na to gde živimo i koliko se i kako tretira muzika koja nije mejnstrim, da je tako najblaže nazovem, i koliko se obraća pažnja na kulturu, umetnost i tako te stvari. Ja zaista radim dosta, ne mogu da se požalim. Svi ovi ljudi koje sam naveo i u ovom intervjuu sa kojima radim su aktuelni i svaki put se nešto novo desi. Radim na 10 frontova u isto vreme. Radim muziku za serije i filmove, predajem kao gost predavač na Akademiji u Makedoniji, tako da zaista sam veoma zauzet zapravo, a opet kažem funkcionišem po istim pravilima kao i ranije. Znači ne pristajem na bilo šta i ne pristajem na projekte čiji su prioriteti novac, popularnost, slava ili nešto tako, nego samo na ove koji isključivo imaju za cilj da stvore neku kreativnu i dobru muziku.

Vasil Hadžimanov Band / Foto: Predrag Ilić/REX IMAGES

Došao je red na nešto drugačije pitanje – Šta mislite, da li muzičari treba da se društveno angažuju ili da se jednostavno samo bave muzikom?

Mislim da svako treba da se društveno angažuje jer to je naš život. Mi nismo jedinke koje usamljene žive na vrhu neke planine same sa sobom, pa da nas onda baš briga za sve ostalo. Čim si deo nekog kolektiva kao što je država, kao što je grad, kao što je planeta Zemlja, onda imaš neku odgovornost valjda, i prema sebi i prema drugima. Taj neki sebičluk pod navodnicima – pošto je veoma diskutabilno da li se na kraju priče taj sebičluk isplati, da li ti zaista sebi radiš dobro sa tim sebičlukom u velikoj slici ili zapravo misliš da sa tim kratkotrajnim završavanjem sebi nekog posla štetiš celom društvu, a samim tim i sebi. Mislim da svako ima svoj deo odgovornosti, a pogotovu neko ko se bavi javnim poslom i ko ipak ima neku dostupnost širem broju ljudi, gde može možda nešto pametno i korisno da kaže i uradi u datom momentu. Ja tako razmišljam i tako delam.

Koji su Vam u uzori u džezu, uzori u etno muzici, i uzori u drugim muzičkim pravcima?

Ima ih mnogo. Kad bismo krenuli da ih nabrajamo ne bi bilo mesta ni za šta drugo. Ja stvarno slušam najrazličitiju muziku. To što je džez neka osnova svega što radim je daleko od toga da samo slušam džez i da su samo džez muzičari inspiracija. Zaista u svakom žanru, svakom podneblju, pronađem nešto interesantno i nešto inspirativno. Lista je ogromna. Naravno, mora da se ta muzika stvara po istim pravilima koje sam već naveo, a onda se i desi nešto iz čega možeš da izvučeš inspiraciju i da nešto naučiš i implementiraš u svoju muziku. Kad bih sad licitirao imena, sveo bih se na tri, četiti, pet imena, a ima ih zaista mnogo.

Foto: Srđan Doroški

Kakva je budućnost srpskog džeza?

To je jedno pitanje koje zvuči apokaliptično s jedne strane, a sa druge strane slika na terenu je dosta drugačija. To je taj neki paradoks ovog našeg društva kad je džez scena u pitanju. Uprkos svim ovim groznim stvarima koje možemo sada da nabrajamo do prekosutra, zašto je budalasto ili nerealno uopšte započinjati bilo kakvu džez karijeru u Srbiji s obzirom na stanje scene i odnosa prema muzici uopšte, s druge strane imaš više mladih muzičara koji sviraju tu muziku na najbolji mogući način, više nego ikad pre. U poslednjih desetak godina se iznedrila jedna potpuno nova scena klinaca koji imaju od 15, 16 godina do 25, 30, koji na najbolji mogući način razumeju tu muziku i sviraju je na vrhunskom nivou. Samo što se naravno nalaze po nekim skrivenim rupama po gradu gde zaista moraš da znaš da odeš i kako da dođeš i šta će da te sačeka, inače teško da ćeš negde u medijima ili na nekom državnom planu, ili na bilo kakvoj široj i dubljoj priči saznati da postoji uopšte ta scena. Slična situacija je i sa rokenrolom i sa drugim nekim stilovima. Izgleda da je baš teško uništiti kreativnost i ljubav prema muzici. Ja i dalje imam nadu.

Šta su budući planovi?

Ja paralelno radim na više frontova. Snimio sam dva divna albuma. Jedan duet u Barseloni sa Dušanom Jevtovićem koga sam pomenuo. Mi smo snimili duet – gitara i klavir koji treba da izađe ove godine. Drugi je akustični trio sa makedonskim muzičarima – Martinom Đakonovskim i Alekom Sekulovskim, koji su makedonskog porekla, ali žive u inostranstvu. To je klavirski trio koji treba da izađe. Spremam novi album sa Vasil Hadžimanov bendom i planiram dosta nekih koncerata sa svim ovim ljudima koje sam već nabrojao ranije. Leto će biti isto prepuno nastupa, a boga mi i jesen i zima. Idem i u Rusiju krajem godine ponovo. Bio sam prvi put prošle godine, odlično sam prošao. Bio sam zaista oduševljen publikom i prijemom ove moje muzike tamo, tako da se sada evo otvara i ta priča. Sve u svemu biće veselo.

Autor naslovne fotografije: Milan Josipović