Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Vladimir Kecmanović: Apsurdi pretočeni u literaturu

AUTOR: Jelena Jovanović 16 Jul, 2019
Vladimir Kecmanović: Apsurdi pretočeni u literaturu

Jedan od povoda za ovaj razgovor je to što je roman Feliks Vladimira Kecmanovića, prvi put objavljen 2007. godine, nedavno doživeo svoje reizdanje. Ovog proleća je u Zvezdara teatru uspešan pozorišni život započela i predstava Feliks, rađena po ovom romanu, a u planu je i istoimena TV serija, sitkom o prevarantima, antijunacima, našem vremenu i (nepromenljivoj i uvek istoj) ljudskoj prirodi.

Kako ste odlučili da ponovo objavite roman Feliks?

Roman je prvi put objavljen 2007. godine, i vrlo je lepo krenuo njegov život, i kod publike i kod kritike. Međutim, nepunih godinu dana kasnije objavio sam roman Top je bio vreo oko kog se digla velika prašina, i potpuno je bacio Feliksa u zapećak. Roman Feliks je imao svoj život koji nije bio loš, u smislu prodaje, ali je to bilo daleko od potencijala koji ima. Čekao sam pogodan momenat da ga prebacim u Lagunu (gde su ostale moje knjige), i onda se predstava koja je nastala po tom romanu i imala premijeru ove godine, pokazala kao odlična prilika, i tako je došlo do ovog reizdanja.

Da li ste učestvovali u radu na toj predstavi, u procesu dramatizacije? Kako vam izgleda roman na pozorišnim daskama?

Mislim da pisci ne treba da učestvuju u dramatizaciji svojih knjiga, čak i ako se inače bave dramaturškim i scenarističkim poslom, kao što se ja bavim. Kad je moj roman Osama prošle godine adaptiran u Zvezdara teatru, stvarno nisam hteo da učestvujem ni u čemu. Prvi put sam video šta se dešava kad sam video progon, odnosno kad sam prvi put video predstavu u celini. Kod Feliksa nije bio taj slučaj, već sam bio uhodan u radu s Bajićem i Peševskim, i sarađivao sam od početka. Oni su čak tražili da im dajem sugestije u dramatizaciji. Kao savetodavac sam bio tu, i nije bilo nikakvih sporenja. To što je Kosta uradio uz Darkove sugestije, te izmene koje su napravili, potpuno su na mestu. Moguće je čak da je izmena trebalo da bude više, ali nisam ni sam imao ideju šta bi to tačno trebalo da bude, tako da sam aminovao sve što je urađeno, i stojim iza toga. Predstavu publika voli, ona je u odnosu na roman više skrenula u vodvilj, što je dobro za njen život. Ono što je još zanimljivije jeste da mi je to vodviljsko skretanje dalo ideju da na osnovu zapleta Feliksa pokušam da kreiram dužu sitkom seriju. Jer taj bazični zaplet Feliksa, ta komična situacija pruža mogućnost da se priča beskonačno razrađuje.

Vladimir Kecmanović

Vladimir Kecmanović

Feliks je priča o sukobu oca i sina koja ima biblijske reference. Reč je o prevarantima, antijunacima, a kroz tu priču progovarate o današnjem vremenu.

Pisci uvek koriste i današnje i prošlo vreme, sve što mogu da upotrebe za svoju priču. Nemaju toliko ideju da nabacuju konotacije u vezi s današnjim vremenom. Ja sam više današnje vreme koristio kao meso koje kombinujem s nekim poetskim uzorima, nekim obrascima iz bivših vremena… Predstava je već drugačija – ona ima komunikaciju sa živom publikom, i reditelj više vodi računa o konotaciji vremena u kome stvara nego što to radi pisac. A kad je serija u pitanju, to je nužnost. Serija se primarno pravi da bi se dopala široj publici, i onda se ide na to – na sve moguće kopče s vremenom u kome živimo.

Za roman Feliks inspiracija je bila istinit događaj.

Da. Ja sam čuo za priču o penzioneru koji ima stan u Beogradu, i daje oglas da ga menja za odgovarajući u provinciji. Zainteresovani ljudi se javljaju na oglas, a on kaže da nema novca, i da moraju da mu se plate putni troškovi kako bi video njihove stanove. I onda, kad skupi desetak zainteresovanih iz jednog mesta, on ode, a devet putnih troškova mu ostane kao zarada. Kad je izašao roman, javljali su mi ljudi da je takvih slučajeva bilo više, ne samo jedan, taj za koji sam ja čuo.

A prvi deo romana, od tri dela, direktno referiše na Gogoljeve Mrtve duše.

Prošle godine je u Zvezdara teatru premijeru imala i predstava Osama – kasaba u Njujorku, rađena prema vašem romanu Osama. Kako vam se čini ta adaptacija?

To je za mene bilo veliko iznenađenje. Za razliku od Feliksa, čiji je centralni deo napisan kao pozorišna duodrama, i ne samo da nema potrebe, nego je i nemoguće menjati nešto bitno u dramatizaciji, Osama je napisan tako da bih mogao da ga zamislim kao film, a pozorišnu predstavu uopšte nisam mogao da zamislim. Moram da priznam da sam bio vrlo skeptičan kako će to izgledati, i kad sam video predstavu u celini prvi put, bio sam oduševljen. Urađena je sjajno – i na nivou dramatizacije, i na nivou režije postignuto je nešto što je novo, uspešno umetničko delo. Osama je obiman roman koji ima toliki broj zapleta i karaktera da to pozorišna predstava ne može da podnese. Reditelj Darko Bajić se opredelio za melodramatsko čitanje, i dao ga je u tom ključu. To nije jedini mogući ključ (možda ni najbitniji), ali je za pozorište vrlo atraktivan.

Nedavno je završeno i snimanje druge sezone serije Senke nad Balkanom. Šta publika može da očekuje?

Dragan Bjelogrlić i ja smo se razišli kao saradnici, i ne bih više o tome.

Kakvo iskustvo je bio rad na toj seriji?

Meni kolektivan rad nije stran. Pre sam radio nešto što nije uobičajeno – pisao sam roman zajedno s Dejanom Stojiljkovićem, Kainov ožiljak, posle smo zajedno radili i Nemanjiće. U scenarističkom poslu to je potpuno uobičajeno. Prijatan je rad na takvoj vrsti serija. Daje vam mogućnost da budete kreativni, i to se usklađuje sa celinom priče, i s kreatorom serije, s ostalim scenaristima. Tu kreativnog ima dosta i zabavno je, a oslobađa dela odgovornosti, što nije slučaj kad pišete roman. To je mnogo lakši posao nego pisanje romana. Jedino što oduzima dosta vremena, dosta vremena prođe u praznom hodu.

Naslovna strana romana „Feliks“ Vladimira Kecmanovića

Naslovna strana romana „Feliks“ Vladimira Kecmanovića

Kad je pisanje u pitanju, koje forme su za vas najizazovnije?

Ja sam primarno romanopisac. Kao i većina drugih pisaca, počeo sam karijeru s pričama. Ali kad imam ideju, sve me vuče ka romanu. Može da bude i kraći roman. Priče vrlo lako potroše ideju na malom prostoru. Tako da priče uglavnom pišem po pozivu, za neke antologije. Laguna, moja izdavačka kuća, s vremena na vreme pravi zbirke na razne teme u kojima objavljuje priče svojih pisaca. Zbirka koju sam izdao pre dve godine Kao u sobi s ogledalima uglavnom se sastojala iz takvih priča. Inače, zbirke priča mogu da budu organske, kad pisac smišljeno pravi jedan niz, ima koncept, ili može da bude zbir priča koje je čovek u raznim fazama objavio. Iako moja poslednja zbirka nije pisana kao organska celina, moje preokupacije su negde srodne, tako da ta knjiga funkcioniše kao da organska celina jeste. Bilo mi je drago kad sam video da je tako.

Kakvi su bili komentari čitalaca na tu zbirku?

Mnogima se najviše dopada priča Grudva. Ali nisam dobio nagradu za tu priču. (Priča Ratne igre dobila je Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku objavljenu 2017. godine, prim)

U čemu je specifičnost te priče?

To je ono što volim da radim u književnosti, da nešto groteksno, bizarno, ili apsurdno iz vremena u kome živimo, pretočim u literaturu. Sama činjenica da postoje odrasli ljudi koji se igraju rata, odrasli ljudi koji imaju oružje, uniforme, poligone, ozbiljan novac ulažu u to, i u okviru te igre na poligonima ćorcima gađaju jedni druge. A posebno bizarnu konotaciju svemu daje činjenica da se tu sastaju ljudi koji su pre dvadesetak godina bili u prilici da se ubijaju, a sad se druže i glume da pucaju. Izazov je da se o tome nešto napiše. O tome bi moglo da se napiše i nešto više od priče, možda scenario za film.

Šta sad radite?

Sad dogovaram neke televizijske serije, radim na scenariju za jedan film, i čekam momenat kad ću završiti roman koji sam počeo u proleće ove godine. To je ljubavni roman koji se dešava na Tajlandu. Na prvu loptu deluje prilično populistički, ali mislim da nije. Pošto sam se dosta bavio ratnom tematikom, onda su ovi koji me ne vole govorili – ovaj psihopata umesto da piše o ljubavi, stalno piše o ratu. Istina, roman Sibir započet je tako što je, kao roman po porudžbini, trebalo da bude ljubavni. Ali, uz ljubavne elemente, on ima i elemente trilera, i drugih žanrova, i zlovoljnici su rekli – to opet nije to. Ovo što sad radim zaista je ljubavni roman.

Pripremio sam i nekoliko epizoda serije Feliks, i sad pregovaram o tome s emiterima.

Dokle ste stigli u radu na opsežnom istorijskom romanu koji se bavi Titom i vremenom socijalizma?

Na njemu ću raditi posle ovog kratkog romana. Roman govori i o Titovom vremenu i o Titovoj ličnosti, i o posledicama tog vremena… ali na jedan iščašen način.