Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Ivan Tokin: Kad bi znala

Eksterijer. Dan je, kasno posle podne. Pešački prelaz preko ulice Džordža Vašingotna u Beogradu. Na strani bliže Hilandarskoj stoje: čovek u četrdesetim godinama s kompjuterom u ruci, devojka s rancem na leđima i jedna stara žena. Na drugoj strani, bliže Dalmatinskoj, stoje: momak s kovrdžavom kosom i belim slušalicama u ušima, tata s ćerkom koja je u suknjici i nema preko šest godina i radnik Parking servisa.

Piše: Ivan Tokin

Na semaforu je crveno za pešake. Svako koga to zanima može da vidi da bele linije pešačkog prelaza nisu paralelne, mada tako deluju. Pali se zeleno svetlo za pešake, svi skoro u istom trenutku kreću preko ulice, osim momka sa belim slušalicama. Jedan auto iz Palmotićeve skreće desno i ne poštuje pravo prvenstva pešaka i zato svi zastanu, a momak s belim slušalicama ne, jer je kasnije krenuo.

Na polovini pešačkog prelaza mimoiđe se s devojkom s rancem, pogled mu se zadrži na njenom licu ali on prođe. Ne stigne do druge strane ulice nego se okrene i krene nazad, ka devojci. Izvadi slušalice iz ušiju, malo potrči, stane ispred devojke s rancem, nastavi da hoda unazad ispred nje i onda ovako razgovaraju:

Izvini, izvini molim te ali izgleda da sam se zaljubio.

Molim?

Izvini ali izgleda da sam se zaljubio u tebe, i evo sad opet.

Pa je l izgleda ili si se zaljubio?

Zaljubio sam se.

Blago tebi.

Hajde da se vidimo.

Evo gledamo se.

Kako se zoveš?

Dragana.

Posle toga su još razgovarali ali ne znamo šta jer smo počeli da pratimo drugu radnju, ali smejali su se, on se jednom rukom držao za semafor, kao da hoće da se zavrti oko njega ali se nije vrteo, a ona je stajala. To što je ona stajala, to je bio ceo njegov svet, to je bio vrhunac njegovog života do tog trenutka, mada on toga nije bio svestan, u tom trenutku, ali je osećao da se dešava nešto važno, važnije od svega što mu se desilo, a to je znao jer je primetio da se ponaša drugačije nego što se ikada ponašao, davao je sve od sebe, i to mu je bilo jasno, kao što mu je postalo jasno da nikada do tog trenutka nije dao sve od sebe. On je bio opčinjen.

Druga radnja koju smo počeli da pratimo dešava se u enterijeru, u spavaćoj sobi jednog stana, dve godine posle situacije na pešačkom prelazu. Prisutni su njih dvoje, zaljubljeni momak i Dragana. On leži na krevetu a ona suši kosu, stojeći pored izlaza na terasu. Fen ne radi baš najbolje i to nju uznemirava, pa ga pita kad će da kupe novi fen. On joj kaže odmah. Ona kaže znam ja tvoje odmah, prvo ćemo da popijemo sve kafane i da pobacamo sve pare koje imamo na sve što postoji, i onda ćemo da kupimo fen, eto kad ćemo da ga kupimo.

On je gleda dok se mota oko utikača onoliko koliko joj dozvoljava dužina kabla koji fen napaja strujom, u gaćicama s čipkom, u njegovoj majici, i on zna da ništa ne zna, samo je srećan što su toliko bliski. On je opčinjen i ne može im niko ništa.