Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Freza (2. deo)

Kad ga je ispratio, Dragiša sedne ispod oraha i zamisli se. Vrati mu se u sećanje jedna zima kad je na sankama dovezao pozajmljeni televizor iz susednog sela. To je značilo da iz dnevne sobe treba skloniti ono malo nameštaja i postaviti klupe, jer se svake večeri očekuje publika. Kuća koja ima televizor ne može da bude zatvorena za javnost. Leti bi Dragiša postavio klupe u dvorištu i stavio televizor na prozor. I celo selo bi došlo. Neki bi ležali na travi, neki sedeli na klupama. Novka Sidina je sedela sa strane i brbljala bez prestanka, nije je zanimao tv program, dolazila je jer svi dolaze, a ostali bi je cele večeri ućutkivali i govorili joj da ne dolazi više kad ne ume da gleda televizor. Ljuba Milošev je sedeo u prvom redu okrenut leđima ekranu. Kad bi ga pitali što dolazi kad neće da gleda, odgovorio bi ponosno da je on to gledao još u vojsci, šta ima opet da gleda…

Svašta je tog popodneva Dragiši prolazilo kroz glavu. I prvi televizor i prvi bicikl i prvi radio i onaj jarak i ona flaša. Obuzeo ga je nekakav nesvakidašnji mir i pomislio je kako čovek i ne primeti kad život prestane da bude gola borba za opstanak, kad bolest, smrt i glad prestanu da budu svakodnevni problemi i postanu apstraktne daleke aveti. Imao je dvoje zdrave dece i ženu koja je svake subote po povratku sa pijace pekla pijanog šarana čiji se miris širio po celoj kući. Taj miris će njihova deca uvek pamtiti kao miris doma i nestrpljenja pred ručak. Imao je vestern filmove i grčke mitove. Imao je svoju radionicu u kojoj bi povazdan nešto pravio. Nije žalio ni za čim.

Kad je završavao četvrti razred, njegov učitelj je došao kod Bore da ga zamoli da šalje sina dalje u školu ako ikako može, jer greota je da se ne školuje, najbolji je u razredu. Imao je sve petice i bio najbistrije dete, ali nije nastavio školu. Nije se moglo, nije se imalo. Ni za tim Dragiša nije žalio.

Detinjstvo je proveo u svetu u kome egzistencijalni problemi ispunjavaju opipljivu realnost, u svetu koji oskudeva u materijalnim stvarima do te mere da one postaju ideali, sanjana utočišta, simboli neke daleke bezbrižnosti, koja je možda samo iluzija, o kojoj se možda sluša samo iz jarka.

Zato nikad nije čeznuo za stvarima: nije bio siguran jesu li stvarne i postoji li obećani svet koji se otključava pomoću njih. Počeo je da im se raduje kada su same krenule da mu dolaze, kada je život postao toliko normalan da je imati stvar prestalo da bude čudo. Ipak, ni tada u njima nije video vrednost veću od suvenira koji služi kao podsetnik i uspomena, dokument i slika jednog vremena.

Flaša, radio, televizor. Nisu to stvari, to su priče. U tome je njihova vrednost.

„Kakvu li priču nosu freza?”, pomislio je Dragiša, smotao cigaru i gledao niz sokak ide li Zoran.

Fotografije: Unsplash