Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Pričest u doba korone

AUTOR: Frida Šarar 24 Mar, 2020
Iz Fride: Pričest u doba korone

Čitam ovih dana na internetu raspravu koja se vodi između pravoslavaca i ateista na temu pričešća. Naime, pravoslavci se, od kad je sveta i veka, pričešćuju hlebom namočenim u vino, iz jednog pehara, jednom kašičicom. Desetine, ponekad i stotine usta uzme pričest preko iste kašičice. U zadnjih deset vekova od kad postoji hrišćanstvo, svakakve boleštine, virusi i epidemije harali su ovim svetom i nikome nije palo na pamet da ukine ili modifikuje pričest. Sve do korone.

Odjednom, stotine ljudi upire prstom i viče: „Pogledajte, ovi pričešćuju ljude JEDNOM kašičicom!“ Kao da je ikad iko pričešćivao sa dve, tri… „Pričešćivati jednom kašičicom“ je pleonazam. Ti ljudi očito do danas nisu ni znali kako pričest izgleda, nisu znali ono elementarno iz verskog života, ali su nekako sebe doživeli kompetentnim da vode ovu teološku raspravu. Reći ćete „Ne, oni ne vode teološku raspravu. Oni vode građanski dijalog i podstiču na odgovorno građansko ponašanje.“ Da, ali baš zato njihovi argumenti potiču iz jedne potpuno drugačije, dijametralno suprotne perspektive. Njihovi argumenti su svetovni. Argumenti vernika su religiozni. Vernici veruju da je vino koje uzimaju kao pričest sveto, te da se od onoga što je sveto ne mogu razboleti. Ono je tu da nas pročisti i isceli. Kada bi pričest posmatrali kao leglo zaraze, onda oni ne bi bili vernici, ne bi verovali u jednu od svetih tajni. Tražiti od pravoslavca da se odrekne pričešća, znači tražiti od njega da prestane da veruje u Boga. A to je pozamašan zahtev.

Zato ovom prepucavanju nema reda ni kraja. Jedni udaraju u klin, a drugi u ploču. Ateisti traže od vernika da se odreknu „kašičice“, jer za njih je to samo obična kašičica koja širi zarazu, a vernici njihov zahtev čuju kao „odreknite se onoga što vam je najsvetije, sada kada je najteže, odreknite se svoga boga“. I ne daju svetu kašiku ni za živu glavu.

Ja sam, kao i obično, izvan ove dve grupacije. Posmatram ih sa strane i krstim se levom i desnom. Na ovom svetu nema ništa ograničenije i uskogrudije od prosečnog ateiste, niti zaluđenije i umišljenije od prosečnog vernika. Ateisti polaze od razuma i empirije, a vernici od duše i onoga što transcendira iskustvo. Ove dve strane ne mogu da razgovaraju. Taj razgovor je nemoguć. Svakoga ko se upusti u ovakvu vrstu rasprave, posebno na mrežama gde smo stisnuti na kratku i siromašnu argumentaciju, smatram basnoslovno glupim. Na internetu se vodi rat glupaka. Rat oko kašičice u kojoj jedni vide spas, a drugi opasnost.

Stvari treba postaviti drugačije. Pitanje nije zašto se vernici pričešćuju, jer dokle god su vernici, oni će se pričešćivati. Pitanje je zašto država dozvoljava takvu vrstu aktivnosti u vreme vanrednog stanja, ako je ta aktivnost opasna po građane. Dakle ateisti ne treba da se obraćaju vernicima i crkvi, već državi. To je razuman put.

S druge strane, evo ja sam vernik. Doduše, ne tipičan i često crna ovca u crkvi, ali vernik jesam. Mislim da je crkva manje-više preduzela korektne mere povodom ove situacije. U svim (ili skoro svim) eparhijama obustavljene su vaskršnje vodice, a okupljanja na bogosluženjima izvedena van crkve, svedena na ograničen broj ljudi koji moraju da se drže na propisanoj distanci. Znači sve mere ispoštovane. Osim ovog dela sa pričešćem.

Među vernicima postoji mit, koji do sada nije oboren, da se nikada niko nije zarazio preko svete čaše. Ja još nisam čula za takav slučaj. Ali pošto nije dokazano, ostavimo to sad po strani. Mogu da kažem da se lično nikada nisam razbolela od pričešća, a pričešćivala sam se sto puta u životu, za vreme svakojakih virusa. Ali ni to sad nije bitno. Hoću da kažem da nikad nisam bila presrećna niti očarana idejom deljenja jedne kašičice. Uvek mi je to bilo pomalo gadno. Gledala bih i prebrojavala sve babe i dede koji bi liznuli kašičicu pre mene i nije mi bilo svejedno, ali pokušavala sam da skrenem misli na nešto drugo. Jer kad bih intenzivirala misli o njihovim herpesima i balama, mogla bih i da se ispovraćam u redu za pričest. Nebrojano puta sam zavidela katolicima što imaju one „žetončiće“ i nadala se da ćemo i mi pravoslavci jednom da modernizujemo tu našu pričest.

Na početku ovog uskršnjeg posta sam se spremala za pričest, ali nisam otišla u crkvu. Nos je počeo da mi curi dan ranije i nisam htela da zarazim nekog tamo (tada još nisam znala da i bez simptoma mogu da budem nosilac, u tom slučaju ne bih ni planirala pričest). To mi se čini kao odgovorno ponašanje svakog čoveka, bio vernik ili nevernik. I inače se nikad nisam pričešćivala bolesna, jer imam obzira prema drugima. A sada u vreme korone taj obzir mora da bude sto puta veći. Zato mislim da je crkva trebalo da nađe neko rešenje kad je pričest u pitanju. Na primer, plastične kašičice. Svako dobije novu kašičicu kad priđe čaši. Ne mislim da bi to obezvredilo značaj pričešćivanja i da bi trivijalizovalo svetu tajnu. Mislim da bi to bio čin brige i saosećanja. „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“, to nam poručuje Hristos u Jevanđelju po Mateju. Promeniti način pričešćivanja u ovim okolnostima bilo bi mudro i bezazleno po sve nas. Ovako, držeći se za tu jednu kašičicu kao da je u njoj sav smisao vere i Bog lično, mi pokazujemo koliko smo nesigurni u sopstvenu duhovnost i koliko ne znamo da je odbranimo kad nam se iz ruku otmu relikvije kojima mašemo.

„Budite mudri kao zmije“, a mi smo ispali glupi, „a bezazleni kao golubovi“, a mi ispali opasni po druge. Nije nam to baš hrišćanski.

Fotografije: Unsplash