Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Kakve veze ima Majls Dejvis sa brojem obuće

AUTOR: Milica Vučković 14 Sep, 2020
Kikiriki, semenke, sport za zube: Kakve veze ima Majls Dejvis sa brojem obuće

Pukla mi je japanka.

Dovoljno je samo da se sapleteš o najmanji kamen, ili u mom slučaju, da se sapleteš ni o šta, i da tanani deo između nožnog palca i prsta pored iskoči iz svog ležišta, a ti posrneš na nos, oguliš stopalo i slomiš glavu. Da ne pričam o hazarderstvu kada pokušaš da u japankama, recimo, preskačeš neke stene, hodaš po neravnom, naročito nizbrdo. Sreća može da ti se osmehne nekoliko puta, i da japanke, ako su nove, ne puknu odmah, ali kad-tad će pući, taj komadić plastike koji ti radi o glavi će sigurno, na koncu, iskočiti iz svog ležišta, a ti ćeš leteti čelom u provaliju. Ali, ipak, i uporno, kupujem japanke. Donedavno nisam ni znala da su japanke jedan od najčešćih i najvećih zagađivača planete. Bez šale – ispostavilo se da milioni japanki koje su se otrgle sa nečijih stopala plutaju našim morima i okeanima. Postoje čak ljudi koji skupljaju japanke, lepe ih, melju, od njih prave sunđerastu masu od koje izrađuju skulpture i koješta. Neverovatno kako je jedna čitava japanka beskorisna bez tog malog, najmanjeg dela među prstima.

Poslednje japanke od kojih sam se pre nekoliko dana rastala sam čak, imajući u vidu tu informaciju o zagađenju, nekoliko puta krpila, lepila superlepkom, podvezivala sa donje strane plastičnim vezicama. Uprkos svim hirurškim intervencijama, japanke su se jednog sasvim običnog dana u jednoj sasvim običnoj ulici na kraju ipak – predale. Stopalo je izletelo iz šina, posekla sam prst o neki kamen, raskrvarila nokat i ispustila torbu. Iz nekog drugog ugla, to je verovatno izgledalo kao da su me spopali demoni. Odlučila sam – iduće papuče koje budem kupila neće, definitivno, biti japanke. Gotovo je s tim! Prepešačila sam bosa pola grada, asfalt hercegnovskih ulica se topio, a ja sam trčala od hlada do hlada da odmorim svoja već pocrnela stopala. Srećom, na moru te niko ne gleda kao ludaka ako gradom ideš bos, naročito u Herceg-Novom, gradu koji vrvi od lokalnih „oriđinala“ koji ulicom hodaju svakakvi, a kamoli bosi. Tako crnih nogu, sumnjala sam da bi me dobro dočekali u bilo kojoj radnji obuće, ispred kojih doterane žene sa puno prstenja puše slim cigarete, koje ostavljaju na simsu butika, pored dopola ispijene šolje instant kafe, kada mušterija uđe. A i da se ne lažemo – budžet mi nije dozvoljavao da papuče tražim u jednoj od takvih radnji. Zato sam se uputila ka mom omiljenom kineskom butiku u starom gradu u kojem sam zimus, dok smo zbog korone i zatvorenih granica bili zaglavljeni u Herceg- Novom, kupovala veš, pincetu, fen, na šta ću se vratiti kasnije.

Posle vrelog, hrapavog betona, ulazim, dakle, u kineski butik u kojem radi klima, podešena na minus šesnaest i podne pločice su ledene, toliko da me odmah zaboli bešika. Prilazi mi ljubazna prodavačica, Kineskinja: „Papuca, zenske papuca, ima“, kaže. Odvodi me do rafa sa papučama gde, kako samo Kinezi znaju da preteruju, sve sija, šljašti, u punom sjaju plastičnih cirkona, dijamanata, ukrasa i veštačkog krzna. Pored onih papuča koje vidim da su moderne, one što žene sada nose, koje izgledaju kao da si na nogu natakao mrtvog zeca, samo što su u kineskoj radnji ta krzna plava, žuta, roze, dakle, pored tih papuča, ima i onih finih, sa cvetovima, mašnama i slično. Odlučim da budem žensko i da kupim neke papuče sa mašnom. „Cetles jedan, ima“, kaže prodavačica i daje mi papuče koje su, po nekim evropskim standardima i brojevima trideset osam realno, iako piše četrdeset jedan. Probam papuče i dižem pogled, vidim da i ona i ja gledamo u dva santimetra mojih prstiju koji vire iz papuča, prodavačica samo slegne ramenima. Imaju li neke veće?, pitam. „Nema vece. Muske, muske vece“, i pokaže mi na raf sa papučama koje imaju kosturske glave, američke i jamajkanske zastave, nitne. Koliko su, ipak, ove moje sa mašnom?, pitam. Kaže ona da su tri evra. Odlično, kažem, kupljeno.

Zatim se vrhovima nožnih prstiju uhvatim za vrh papuča kao kanarinac za onaj štap na kojem stoji i izađem napolje. Makar nisam bosa.

Setim se, zatim, dok hodam tako gradom, veoma sporo i nezgrapno, kako sam, kada sam bila mala, u osnovnoj školi, bila među najvišom decom. Jedina viša od mene je bila moja drugarica Tamara, takođe jedina koja je nosila veći broj obuće. Ja sam još tada nosila četrdeset dva, a lagala sam da nosim četrdeset jedan, a ona četrdeset tri, lažući da nosi četrdeset dva. Taj jedan broj kada si mali, i tek spoznaješ čari puberteta, predstavljao je mnogo. Obe smo se, očigledno, osećale bolje kada slažemo za po taj jedan broj. Kada je došla mala matura, sećam se, Tamara je odlučila da ide u patikama, ali ja nisam odustala. Obišla sam sve prodavnice obuće u naselju, čak sam išla i do centra grada. Pokušala sam da nađem sandale kakve su, ispostaviće se, sve devojčice na maturi nosile, one sa tankim crnim kaiščićima oko prstiju i oko skočnih zglobova. Takva obuća se u našem, Tamarinom i mom, broju tada nije proizvodila. Na kraju sam kupila najružnije sandale u univerzumu, u radnji Borovo, koje su me nepogrešivo podsećale na moju baba-tetku iz Nemačke. Čitavo matursko veče sam se nadala da niko neće da mi gleda u noge. Srećom, na veliku maturu nisam ni išla, ali iz nekih sasvim drugih razloga. Svakako, još tada sam, očito, spoznala da u životu ne možeš uvek da imaš ono što želiš, već moraš da se prilagodiš okolnostima.

Nakon toga, setim se još jedne stvari, hodajući i dalje starim gradom Herceg-Novog, crnih peta koje vire iz mojih novih papuča sa mašnom. Moja druga drugarica iz odeljenja imala je stariju sestru, koja je završavala srednju školu kada smo je mi tek upisale. Njena starija sestra bila je „riba“, kako se to tada zvalo, što nas dve nismo bile. Sedele smo, sećam se, u mom stanu, bose, bilo je leto, i ona mi je samo u jednom trenutku rekla: „Jao, i ti imaš te ružne prste na nogama kao moja sestra!“. Da li je to bilo njeno razračunavanje sa sestom, sa sobom, da i ona, eto, ima nešto bolje od sestre, to nije ni važno… Važno je da sam od tada uporno gledala u svoje nožne prste i mislila kako su ružni. Želela sam da imam male prste, kratke, kao ona, kao sve one devojke koje stavljaju prstenje i nakit za noge, a ne ove, dugačke nožne prste zbog kojih, sigurna sam, samo zbog njih, nosim dva broja veću obuću. Sećam se da sam htela da ih odsečem. Pitala sam se, da mi ona to tada nije rekla, da li bih ikada i primetila kakve prste na nogama uopšte imam.

I da se vratim, najzad, na taj Herceg-Novi, i na to kako ova priča zapravo ima veze sa Majlsom Dejvisom. Došli smo, dakle, moj momak i ja na vikend u Novi, neposredno pred invaziju korone, čije ime nemilo izgovaram. Došli smo na tri-četiri dana, sa tri-četiri para donjeg veša i nešto para. Koroni su se, kod nas, svi i dalje smejali. Zatim su preko noći zatvorili granice, zabranili međugradski saobraćaj, i u svakom smislu ograničili kretanje ljudi i onemogućili naš povratak kući. Nisam želela u to da poverujem, ali pošto je bio mart, otišla sam u kineski butik, kupila fen, pincetu i nešto veša, za svaki slučaj. Sutradan je bilo zvanično da iz Novog ne možemo da izađemo i sve radnje i butici se se zatvorili, radilo je samo nekoliko supermarketa, i to skraćenim radnim vremenom. Bilo je jako hladno, kako na primorju zimi ume da bude, a mi nismo imali ni da se obučemo, da presvučemo stvari kada ih operemo. Jedan prijatelj nam je pozajmio ćebad, drugi nešto garderobe. Budući da sam došla iz Beograda u čizmama, bilo mi je nezgodno da svaki dan hodam u njima, jer je danju bilo toplo, a noću zima. Stefan je pitao svog druga iz detinjstva, znao je da nosimo isti broj, da mi pozajmi neke stare patike. Drug je došao sa patikama u rukama, smejući se: „Čuj, cura nosi četrdeset dva!“, na šta mu je Stefan odgovorio: „Stari, nema šta da je sprdaš, ona ti je ponosna što ima velike noge!“. Uzela sam patike, koje su mi posle postale drage kao simbol ta divna dva meseca neočekivano provedena na moru, sa osmehom na licu, ništa nisam rekla, osim hvala. Samo sam pomislila: E moj Stefane, kada bi ti znao koliko je to dug put, od kompleksa do ponosa. Ili, što bi Majls Dejvis rekao: „Man, sometimes it takes you a long time to sound like yourself”.

Fotografije: Pinterest