Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Kraj svemira i početak zemlje

Plašio sam se kraja svemira, juče mi je rekao drug. Kaže, nisam mogao da podnesem mrak. Zimi, kad krene da pada mrak, ja sam ustajao i išao kući. Učiteljica me pitala zašto ideš. Nisam mogao da podnesem mrak. Posle sam tek otkrio, plašio sam se kraja svemira.

Piše: Marija Ratković

Nisam se nikad plašila svemira, deda mi je, kad je lepo vreme, obično na moru pokazivao svemir i govorio tačna imena zvezda i sazvežđa, govorio o njihovoj udaljenosti. Rekao bi tad, imao sam desetku iz astronomije – a ja sam ga zamišljala kao astronauta na specijalnoj misiji. Razmiljala sam kako ću ja, jer će budućnost doći brzo, ne samo imati te desetke, nego čak i otići u svemir. Svemir je moje igralište.

Sećam se jednog klinca iz kraja, sada je slikar. Kad je bio mali imao je običaj da sedne u kutiju i čeka. Čekao je da ga uzmu vanzemaljci. Često se setim toga.

Pre nego što je umrla, nana mi je dala pedeset evra, da kupim sebi nešto što će me podsećati na nju. Nisam puno razmišljala, nisam želela nešto moderno i prolazno, ne nosim nakit, na samu pomisao o skoroj smrti sužavao mi se horizont želja. Kupila sam tri knjige filozofije. Filozofija ne može da spreči smrt, ne može da ublaži bol, može samo da otvori um za još više problema, još više pitanja, čak i ako se ne bavi primarno svemirom nego ideologijom ili fantazijom. Sad mi se čini užasno naivna ta ideja, te tri knjige, a opet eto stvarno nisam umela da se setim ničeg boljeg. Nana čak nije ni volela knjige preterano, ali poklon je svakako bio namenjen meni. Ne znam, možda mi je samo bilo časno da kupim knjige, mislila sam, sutra mogu nekom da ih ostavim.

foto izvor: Unsplash

foto izvor: Unsplash

Previše često razmišljam o smrti i o svemiru, možda ceo život. Koliko god bežala u egzaktno, u matematiku, arhitekturu, materijalističke prakse u filozofiji, razne statistike i optimizacije taj svemir me prati kao neka poezija. Često počnem iznebuha strastveno da opisujem kako su nauke tu da nam objasne ono što već vidimo, svet u kome učestvujemo, nauke prave matriks u kome ćemo jednog dana smestiti i pojmove neuhvative poput duše ili uzdaha. Možda je fetiš nauke zapravo još jedan od načina borbe protiv neshvatljivosti, nekog haosa u koji smo umočeni, a ne znamo gde je početak gde je kraj, ni koliko daleko pliva prva ajkula i da li kometa već putuje ka ovamo.

Kažu da promena perspektive može da pomogne. I tako sam pre neki dan naletela na jednu nigde objavljenu kritiku jedne filozofske rasprave koju nisam čak ni gledala. I u toj kritici autor dosta impresionistički slaže svoje utiske o jednom i o drugom autoru, njihovim tezama dajući tek usput neke svoje tezice. I onda ugledam taj jedan pasus koji govori o solidarnosti ljudi. Zapravo to je odgovor na tezu o tome da su loši ishodi čovečanstva (koji ne uključuju komete i ajkule ali uključuje ekološke katastrofe, nove forme aparthejda i tehnodebakle raznih vrsta) neminovni jer je to u ljudskoj prirodi. I taj odgovor na nesrećni determinizam i tragični usud čoveka kao sebičnog i nasilnog bića, za šta imamo svi milione primera svakog dana, bio je kao poezija zemlje.

Na trenutak, prestala sam da mislim o svemiru, i tome da život pun nade postoji u nekoj od paralelnih dimenzija – za trenutak sam bila opijena sigurnošću autora koji kaže mi, ljudi, sposobni smo izgraditi društvo solidarnosti i piše dalje kako čak i da naša priroda jeste sebična ili zla, mi bismo se borili protiv sebe, protiv prirode. Ne umem da objasnim šta me je tačno očaralo u toj ideji – možda ta nepokolebljiva vera u čoveka, ipak sa svešću koliko je mali, jadan i nesavršen u odnosu na herojske koncepte boga ili svemira, koje većina nas možemo samo da maštamo.

foto izvor: Unsplash

foto izvor: Unsplas

Učinila sam se sama sebi kao onaj klinac s početka. Učinilo mi se kao da samo sedim i čekam svemirski take-over, dok oko mene krvari šest milijardi ljudi da se obračuna sa nefer prirodnim datostima – kratkim životnim vekom, bolestima, sebičnošću centara moći, sistemom koji ih melje, siromaštvom, ekološkim katastrofama, galopirajućim razvojem nauke bez morala. Priznajem da mi se često zamuti perspektiva, da zaboravim koliko ljudi i pogotovo žena svakog dana vredno radi da bi bilo bolje, oni isprobavaju, greše, svađaju se s investitorima, daju i dobijaju otkaze, one poput kraljice knjiga Aleksandre Elbakjan grade sisteme da besplatno podele znanje čovečanstva, uče jezik znakova da bi komunicirale sa drugaricom kao bosanske fudbalerke ili pokušavaju da otkriju održiv način da očiste vodu ili tlo, ili prosto samo štrajkuju i govore kao Greta Tunberg, neke od njih sistem usvoji, nagradi, neke uništi, proganja, ali izvesno je – mi ljudi, sposobni smo…

Stalno ponavljam tu rečenicu i ne mislim više o svemiru kao igralištu ni o njegovom kraju. Kao jedna junakinja iz knjige, ponavljam svoju pseudoreligijsku mantru i uspevam da za trenutak ne mislim ni o smrti ni o ljubavi ni o prolaznosti kojoj smo izloženi goli bez šminke. Tek nazirem obrise kompleksnosti mnoštva načina da se promeni ono što se čini monumentalno i nepromenjivo. I potpuno jasno vidim horizonte politike ovde, na zemlji jer mi, ljudi, sposobni smo izgraditi društvo solidarnosti. Z***bi svemir.