Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Ćuti i trpi

Kad god je nešto teško ili bezizlazno, uvek se setim one strašne rečenice koju sam često slušao dok sam bio mali, a ona glasi da se živ čovek na sve navikne. Doduše, nije baš da nije tačno, ali kad se dođe do izgovaranja takvih reči i tog tešenja bez pokrića, nešto se u meni pobuni, nakostreši, u svakom slučaju, odbijam da verujem da je baš zdravo trpeti ama baš sve šta nam se događa. Naravno, otkad je počela ova globalna konfuzija i opšta dezorijentisanost, u kojoj više niko ne zna da li se ulazi ili izlazi sa ili bez PCR testa i da li maske ipak prijateljski propuštaju virus, ovaj tradicionalni moto, deljen šakom i kapom i prenošen s kolena na koleno, deluje sasvim umirujuće, jer svašta smo preživeli, pa ćemo i ovo. Kao da ovo nije najgore što nam se desilo. Plašim se samo da se ne ispostavi, da možda i jeste.

Toliko se toga nataložilo u kolektivnom iskustvu, da neprekidno mešamo karantin sa bombardovanjem, bombardovanje sa sankcijama, sankcije sa restrikcijom struje, restrikciju sa inflacijom i tako redom… Cela naša teška prošlost učinila je da više ne znamo da li je dan ili noć, jer možda mi ne pamtimo dobro, ali naše telo da. Baš kao što narod kaže da su u strahu najveće oči, razrogačeno gledamo šta će sad da nam se desi i s koje strane će da nas sastavi, jer koga je zmija jednom ujela, taj se i guštera boji. Toliko smo duboko patili letos što ne možemo dupe da umočimo u more, kao da smo zaboravili vreme kad nismo ništa imali i kad je obično kinder jaje bilo misaona imenica. Toliko smo kukali što ne možemo vikendom do prodavnice, kao da smo zaboravili kada smo cvokotali u redovima ispred ambasada, u nadi da će nam ipak lupiti pečat u pasošu i dozvoliti nam da vidimo šta ima preko. Koliko smo kukali kako ne možemo više da ostanemo u izlasku do ujutru, kao da smo zaboravili koliko puta smo mogli da izgubimo glavu u mafijaškim okršajima i završimo u filmu Vidimo se u čitulji. Ali, nije to ništa nenormalno, čovek, kao što znamo, brzo zaboravlja ružne stvari, a uvek traži više od onoga što već ima. Zapravo, dosta smo u životu često trpeli razna sranja, pa nam je prag tolerancije niži. Međutim, šta sada tražiti od života, kada je ceo svet na nekoj vrsti hold-a i čeka da se nešto promeni? Da okrenemo životne ciljeve naglavačke i počnemo neku novu eru, i za nas lično, ali i za nas globalno? Šta sada želeti osim da budeš zdrav i ne završiš na respiratoru? Toliko je jednostavno, a toliko banalno. Samo da vam je saturacija iznad proseka i da nastavite da dišete normalno. Međutim, da li je sve ovo što nam se dešava, u povremenim pokušajima da normalizujemo život iz početka, zapravo mnogo veće gušenje, od onog realnog? Da li smo mi svi zapravo stavljeni na neki nevidljivi respirator do daljnjeg?

Kako to obično biva, i u najvećim tragedijama, ima nečeg dobrog. Dokaz da u svemu postoji balans je upravo i ova situacija koju živimo više od pola godine. Ne znam da li ste primetili, ali napokon ljudi polako uče da ne planiraju. Konačno se ostvarila ona najveća lekcija najokorelijih gurua rekonekcije i ostalih savetnika za promenu životnih stilova, da počnemo da živimo u trenutku. Doduše, snažan otpor i dalje postoji, jer planiranje ipak znači da je sve pod kontrolom. Uplata letovanja za sledeću godinu ili karta za koncert omiljenog benda ulivaju nadu da ćemo da preživimo ma šta da nam se događa. Sada je sve to nestalo i naša mikro uporišta u odbrani od straha od smrti su iščezla. Bogalji su ostali bez svoje jedine štake, plana iz budućnosti, koji bi trebalo da stvori mir u duši i umiri ružu vetrova sačinjenu od konstantnih stresova. Sada više ni ona strašna Ekremova pesma Kuća-Pos’o, više nema nikakvog smisla, jer i u svakodnevnom životu retko ko da mrda s mesta, nego sedi, gde si. Ćuti i trpi. Čekaj da prođe.

A narod valjda najbolje zna. Nismo valjda poslovice smišljali vekovima, da ih ne bi vadili kad god zagusti. Došao je trenutak da se prelistaju riznice narodnih misli, jer znate kako se kaže – vreme je najveći gospodar.

Fotografije: Jordan Cvetanović