Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Dečja posla

Ne znam ni sam kako sam došao u ove godine. Ako mene pitate, nije to toliko puno, ali sve češće mi se dešava da me u prodavnici ili na ulici oslovljavaju sa gospodine. Ne pada mi to toliko teško, s obzirom da sam oduvek hteo što pre da ostarim, ali nikada sebe nisam doživljavao toliko ozbiljno da ne mogu, a da se ne trznem na takve sporadične opaske. Međutim, kako sam prestao da brojim godine ili da brkam kad sam uopšte rođen, i u kojoj državi, primetio sam da se sve manje gledam u ogledalu.

Čovek primeti da stari tek kada ga Facebook podseti na neku zaboravljenu fotografiju ili kada slučajno u zabačenim stvarima, tamo negde na dnu fioke, pronađe sliku sebe iz prošlosti. Tek onda postanemo svesni da smo dobili bore i da smo se onako malo fucnuli, iako neki od nas ruku na srce sada bolje izgledaju nego pre. Bar je takav slučaj sa mnom. Dok se gledam tako i ježim kakvi su to modni izbori bili ili kako sam mogao frizere da teram da me baš tako šišaju, razmišljam o jednoj stvari koja je, čini mi se, dosta zajednička svima. Naši roditelji, dobro ne svi, ali velika većina, celu našu generaciju posmatra kao decu. Ona čuvena rečenica „ti ćeš za mene uvek biti moje dete” kao da se pretvorila u neku vrstu kletve, a ne izraz bezuslovne ljubavi, s obzirom da nesvesno, ovako u globalu, mislimo da nismo ništa naučili. I da smo nesposobni za život. Neki od nas, u slučaju teške situacije, i dalje zovu jednog od roditelja, da provere kako se tačno pravi ona gibanica i da li jastučnice idu na devedeset. Ima nešto u tome što nas i dalje tretiraju kao decu koja moraju da se kazne ako ne dođu na vreme iz grada, ili ne razmišljaju kao oni koji nas hrane, da i kada se taj perfidni lanac manipulacije prekine, mi i dalje živimo u strahu da možda nešto nismo dobro uradili. Ili da će da nas stigne neka strašna kazna, jer smo se drznuli da razmišljamo svojom glavom. Otud, čini mi se, i taj osećaj da se uopšte ne stari, jer kako i da se odraste s razumevanjem kada se neprekidno održavaju odnosi u simbiozama koje nas, poput psećeg povoca, uredno vrate na prethodni korak, kada god se usudimo da se osilimo i zakoračimo a da se prethodno nismo konsultovali. Čudno je to kako su se obe strane navikle na takav sled stvari, da nam je izgleda sasvim normalno i prirodno da naši roditelji učestvuju u svemu. A onda vremenom, kako rastemo i uviđamo da život nije baš ono što su nam prodali kao priču, počinjemo da menjamo uloge. Odjednom sebe uhvatite kako im objašnjavate neke stvari, kao da oni vas nisu učili istim lekcijama, pa se pitate kada su uspeli tako lako da ih zaborave. Ili jednostavno ni tada kada su pokušavali da nam ih utrape, ni sami nisu verovali u njih. Ili nisu ni pokušali da žive onako kako su govorili da treba. U tom opštem haosu sitnih laži krije se jedna dosta zanimljiva stvar, koja vas tera da se pitate koliko zaista poznajemo one koji su nam najbliži, one koji su nam podarili život i trudili se da nas isteraju na pravi put.

Iako nam sve ovo smeta i čini nam život komplikovanim, tražeći od nas da provodimo vreme na psihijatrijskom kanabeu, spremni smo da se potrudimo i shvatimo od koga smo potekli i zašto tako stvari izgledaju. Doduše, ni to nisu svi, neki provedu ceo život ne tražeći nikakve odgovore i uzimajući sve zdravo za gotovo, jer šta tu ima da se priča – to su roditelji. Ko je taj kome se sviđaju sopstveni mama i tata? Toga nema ili je lud. Ako i ima, bila je to teška muka rešavanja jednačine sa više nepoznatih. Ili je odgovor došao kasno, tek pred kraj, kada možda više nije ni važno. Elem, čini mi se da čovek, makar na ovim prostorima, počne zaista da stari tek onda kada ostane bez roditelja. To je izgleda jedini način da postanemo svesni da od tog trenutka više nema nikog u kome možemo da tražimo krivca za bilo šta. To je onaj momenat kada vas život tresne o pod i natera vas da shvatite da ste zaista sami došli na ovaj svet, ali i da ćete sami s njega da odete. Bez obzira na to da li vam se čini da možda niste dovoljno poživeli.

Fotografije: Jordan Cvetanović