Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Dolina suza

AUTOR: Jordan Cvetanović 20 Mar, 2019
Prozor u dvorište: Dolina suza

Piše: Jordan Cvetanović

Pre nekoliko dana umro je tata moje dobre drugarice. Iznenada, kako to obično biva, sve je bilo normalno, život se odvijao kako treba i cap, gotovo. Odjednom, kao da je neko uzeo makaze i prekinuo dotok vazduha. Dugo sam gledao u tu sms poruku „umro mi je tata jutros.“, ne želeći da prihvatim da joj se to desilo. U vreme savremene komunikacije kada i takve stvari prenosimo putem aplikacija za konverzaciju, čovek se oseća čudno, jer nekako nema šta da kaže. Čak i „žao mi je“ nekako ne zvuči dovoljno utešno, jer u tim trenucima, pretpostavljam, najbolje je ne reći ništa. Još uvek nisu izmišljeni emotikoni za te situacije, da čovek može da se izrazi bar nekako, kad već nema šta da kaže. Pitao sam se baš tada kako bi mogli da izgledaju ti simboli, šta bi trebalo da bude nacrtano, neka ogromna suza puna cveća ili krst koji plače, pojma nemam.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Nedavno sam s mamom razgovarao o njenim željama po tom pitanju. Dok je govorila kako bi volela da bude sahranjena, neprekidno ponavljajući da je najbolje da bude spaljena, osećao sam se kao da razgovaramo da ćemo jednog dana da otputujemo na Mesec, pa da vidimo šta nam sve treba za to putovanje. Čudno je kada se dođe u te godine, kada mora i „praktično“ da se razmišlja, da slučajno nešto ne ostane neisplanirano. Iako sam pobornik spontanosti, pa i kada su te stvari u pitanju, čini mi se da je ipak lepo znati i uslišiti roditeljske poslednje želje. Čitulja ili ne, cveće ili venac, crkva ili kapela, pop ili govor najboljeg prijatelja… Sve su to dileme koja muče roditelje, ne pitajući se kako će posle biti nama koji ostajemo da živimo i posle njih.

Mrzim sahrane i sve što ima veze s tim. Kako god se okrene, sahrane su povodi da se otvore neke Pandorine kutije i da se čovek suoči sa nekim istinama. Nije da je pravilo, ali uvek se pojavi neki rođak ili komšija, koji nekim komentarom pokvari taj sveti momenat ćutanja. Iako svi znamo da se o pokojniku priča samo najbolje i najlepše, ne znam kako se desi da se pojavi neko ko ne može da se suzdrži, pa kaže nešto što sve prisutne istera iz takta. Doduše, to bude iz najboljih namera, ali opet, kome treba držanje lekcija onda kada smo u stvari najtužniji.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Razmišljam kako u tim momentima o svemu brinemo, samo ne o onome ko je umro. Tuga i bol dođu tek kasnije, post-festum, kada se sve slegne ili kada posle nekog vremena odemo na groblje i shvatimo da je neko zaista umro. Ništa tužnije nema od one slike kada vidite ženu ili muškarca koji čiste mermer svoje supruge, brata ili deteta, menjaju cveće i sipaju novu vodu, dok povorka sa novim kovčegom prolazi. Imam utisak da je tim ljudima koji tako čuče i tužno gledaju kolonu koja se kreće, da je njima još teže, s obzirom da žalost nikada ne prolazi tako brzo. Samo je još jedan podsetnik da je smrt jedina sigurna stvar u životu.

Iako znam da sve što se mora nije teško, smrt roditelja mi deluje kao najveća noćna mora. Čini mi se, iz razgovora sa onima koji su tu strašnu stvar doživeli, čovek uvek ima utisak da nije proveo dovoljno vremena, nije pričao o nekim stvarima, nije se dovoljno zahvalio, nije učinio baš sve što je mogao, nije bio tu kada je trebalo i ostalo. Međutim, kao što vam posle sahrana kažu „važno je da je po redu“ i „mora da se živi dalje“, život je tako lepo namestio da nas s vremena na vreme podseti da ništa nije večno, pa ni oni koji su nas stvorili. U stvari, to je jedinstvena prilika da još jednom dobro razmislimo da li traćimo vreme ili zaista živimo kao da nam je baš ovaj trenutak poslednji.