Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Domaći film, jedna reč

AUTOR: Jordan Cvetanović 12 Aug, 2020
Prozor u dvorište: Domaći film, jedna reč

Ne pamtim kada sam poslednji put odgledao neki domaći film. Ako ne računam neku reprizu, ono za Novu godinu ili da prođe vreme ako putujem busom za Beč, dakle Nije lako s muškarcima, eventualno Hajde da se volimo, prvi deo i to je sve. Bude me sramota, kada krenu ti razgovori, ko je šta gledao, a meni se dešava da nemam pojma ko su ti novi glumci. Zaprepastim se kada vidim koliko imaju pratilaca na Instagramu, a ja ih ne znam, tačnije, blenem kao tele u šarena vrata, ništa mi nije jasno, odakle tolika popularnost, kao da je svet stao onoga trenutka kada sam prestao da se interesujem za njega. Nekada sam kao student dramaturgije prosto bio zavidan što meni nije data prilika da pišem scenario ili radim više nego što sam radio, a sada prosto, iskren da budem, strahujem da ću izgubiti vreme, jer sad i svaki laik zna da postoji ona predrasuda da je dijalog najveći neprijatelj srpskog filma. A ja to stvarno više ne mogu da podnesem. I onda poput neke babe, kojoj je sve stalo onda kada je Olivera Katarina zamahnula kukovima u Skupljačima perja ili pamti Sidranove rečenice iz Oca na službenom putu, evociram uspomene na detinjstvo kada sam se davio u domaćoj kinematografiji.

Međutim, baš sinoć ili noć pre, više ne mogu ni da se setim, odlučio sam da prestanem da budem toliko antiprotivan svemu, naročito prema našem filmu, pa sam usled insomnije ili pomračenja uma, ne bih baš umeo da objasnim, stisnuo zube i upalio onaj Ajvar. To je taj neki skoro pa novi film, koji je režirala Ana Maria Rossi i fala bogu nisam ništa znao o njemu, osim možda par glumaca, koje znam ovako iz pozorišta ili kafane, ali sve u svemu, film sam počeo da gledam skroz čiste glave. To je jako važno, ako se bavite ovim poslom, jer inače, ukoliko vam se desi da znate mnogo o tome ko je sve upleo prste u neko delo, teško da možete da se opustite, naročito na ovim prostorima, jer nema šanse da neko nekog ne mrzi. Na svu sreću, o ovom filmu sam znao samo kako izgleda plakat, jer sam par puta bio u prilici da mi algoritam ponudi da ga pogledam online po simboličnoj ceni tokom karantina, ili sam video neke najave u onim novinama što vam posluže u avionu. To su bili savršeni uslovi da utonem u svet junaka i da se na miru prepustim gledanju nečega za šta je neko verovatno propišao majčino mleko i dao svoj život na kocku pokušavajući da zatvori prokletu finansijsku konstrukciju i konačno kaže: Tišina, snima se! Film otvara lice Nataše Ninković, meni lično jako drage glumice, još od onog vremena kada se pojavila u Spasitelju i pevala uspavanku na kraju filma. Prošle su godine, a ona se nekako nije promenila, uvek je ostala i bila zanimljiva pojava koja ima taj neki patos u očima i podočnjacima i zanimljiv govor u kome provejava Hercegovina, da ostajem prikovan za ekran i dalje strepeći da ću sigurno posle deset minuta ugasiti i preći na nešto provereno dobro. Razmišljam u sebi – o, ne, opet scena kod tarapeuta, neko se ispoveda i ima tešku priču, međutim njen monolog deluje sasvim neočekivano dobro, a u njemu pokušava da objasni koliko je boli što ne može da opere fleku na svojim omiljenim farmerkama. Zatim se pojavljuje Sergej Trifunović u maestralnoj sceni u kojoj večera i gleda Youtube, pokazujući sopstvenoj ženi vrhunsku nezainteresovanost i potpuno odsustvo emocija, jedno veliko ništa koje može da se stvori između ljudi koji su se nekada voleli. Pomišljam kako je i on isto tako dobar, baš kao nekad, ono kada jede supu u Ubistvu s predumišljajem, a rezanci mu vise s usana, jer igra seljačinu. Prolaze minuti, a sve nekako štima, teče, zanimljivo je da posmatraš glumce koji prave svoje uloge u tišini. Ono što u školama zovu gluma iz sebe.

Neverovatno mi je da ne gledam na sat i da puštam da me cela priča uvlači u vrtlog zapleta, iako se odmah zna šta će da se desi, ali u tome i leži cela virtuoznost – zainteresovati gledaoca iako misli da je pametniji od autora. Jasno je, vidi se odmah, već na prvi pogled, da je film krajnje ženski, takav je jednostavno rukopis, ali i to deluje kao neko pravo osveženje, jer mi se dugo nije desilo da u sferi ove naše zemlje, čovek može s vremena na vreme da pogleda nešto što nije samo neki jeftin vic koji se priča u muškom društvu, posle fudbala uz pivo. Znam, možda deluje patetično, ali zapravo nije, vrlo je dublje čak i od onoga što se prikazuje. Zapravo, prava reč je možda lično. Film je intiman, spor i bez bogzna kakve radnje, ali nabijen lomovima junaka koji pokušavaju da budu srećni. Odraz današnjeg vremena, bez odrednice ko su ti ljudi, kojoj ekipi pripadaju i da li im je deda bio na Golom otoku. Dakle, nešto što može da se desi svakome. Kao kada vam neko prepričava sočan trač u gluvo doba noći, a vi ne želite da vam se pripovedanje nečije sudbine završi nego se stalno pitate šta je bilo na kraju… U globalu gledano, sve ovo može da se podvede pod jedno opšte mesto ili pak kritičari bi rado rekli lake note, ali nekako nakon svega čega smo se nagledali prija da vidite nešto što podseća na Unu ili Skoro sasvim običnu priču, filmove koji su se izgubili u moru važnijih, angažovanijih, napornijih i filmova s porukom.

Iako znam da je teško snimiti jedan film, makar on bio i krajnje loš, još teže je napraviti nešto što će ljudi stvarno gledati, bez obzira šta čaršija priča i kritika misli. Ranije se nekako znalo, uzmi par poznatih glumaca i napravi tri štosa i imaš film. Tako je bar govorio Dušan Kovačević. Danas kada nam je sve dostupno, čak i oni primeri iz selekcije indi festivala, o velikim hitovima i mašineriji zabave za bindžovanje da ne govorim, teško je dobiti aplauz i zadobiti srca filmskih narkomana koji se isključivo utrkuju ko je više megabajta strpao u sebe. Na samom kraju, mogu reći samo da mi je drago da sam odvojio sopstveno vreme za jedan ovakav film, koji iako možda nije veliki na prvu loptu, ipak nešto pomeri u vama. Jer svi znamo šta znači tegla ajvara. Sada možda još više.

Fotografije: Jordan Cvetanović