Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako

AUTOR: Jordan Cvetanović 09 Jan, 2019
Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako

Najveća lekcija koju sam naučio u ovih proteklih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji, jeste da je zaista moguće živeti od danas do sutra. U stvari, naučio sam da to nije fraza. Koliko god da se plašimo šta će biti sa nama i kako će izgledati budućnost, ono što je dobro u svemu tome je da stvarno nikad ne znamo kako će se sve završiti. Život daleko od kuće, u zemlji čiji jezik ne razumem najbolje, naterao me je da počnem da živim za trenutke, u sadašnjosti. Da iscedim sve iz današnjeg dana. Da ne ostane ništa što se nije moglo popiti ili progutati. Da živim do kraja. Kao da se sutra neću probuditi.

Neko to može da nazove i fatalizmom, otkud znam, mada ja više mislim da je to minimalizam ili svedenost, da si sposoban da opstaneš u datim okolnostima bez da praviš velike planove i projekcije, koje ako se ne ostvare dovode do fatalnih posledica po psihičko stanje organizma. I ovako nam u toku života raznorazni ljudi, ponajviše roditelji, nabijaju presije da moramo da budemo ovakvi i onakvi, a zapravo niko ne mora ništa da bude, nije smak sveta. Mada za neke duše neostvarenost u bilo kom smislu znači smrt. Ponekad me uhvati žešća panika da sam nabio dosta godina, a da sam uradio toliko malo, što se ne bi reklo po mojim folderima u računaru, pravo da vam kažem, koje doduše i ne ažuriram redovno. Zapravo, ako mogu da navedem bilo koju od svojih dobrih osobina, neosvrtanje za sobom je jedna od njih. Ne zanima me šta je bilo u prošlosti, kroz šta sam sve morao da prođem, sad sam ovde i dobro je, na nogama sam, dišem, znam mnogo više nego što sam ikada znao i to mi je dosta lepo. Ne želim više da se zamaram analizama kojima vas izmore na psihijatrijskom kauču, da ustanove da ste aposlutni kliše iz psihološkog udžbenika za opšti smer gimnazijskog obrazovanja. Jeste, bude vam lakše da se nosite sa sopstvenim teretom paterna, kako to popularno nazivaju psiholozi, ali na kraju, suma sumarum, bude isto. Borili se, ne borili, nekako isto se vata, čini mi se, sada. Posle godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji.

Iskren da budem i nije da je prošlo brzo, a nije ni bilo smor, onako srednje nešto. U stvari, tačno onoliko koliko i traje 365 dana. Kao da sam imao priliku da osetim svaki dan na sopstvenom telu, svaki minut koji prolazi kroz kosti i meso, sve lepo i ružno što može da vam padne na pamet prošlo je kroz mene. Zanimljivo je kako čovek uvek misli da poznaje sebe, a onda se desi nešto sasvim bezveze, pa izađe neko drugo lice koje ne prepoznajete u odrazu. Niste ga nikada do sada videli zapravo, a ono tako stanuje tu, u vama, bez pitanja, tek tako, bespravno. Međutim i to je lepo, kada imaš priliku da ne upoznaješ samo druge nepoznate ljude, već i sebe. Za ovih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji, sreo sam bezbroj duša, izgubljenih i neizgubljenih, gadnih i divnih, ali sreo sam i sebe na raznim ćoškovima ćorsokaka, uplakanog i radosnog, dezorijentisanog i spremnog da nastavi da korača koliko god treba da se ide.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Međutim, nemam pojma kuda sam krenuo. Za sada samo hodam, hodam, hodam. Imam utisak da sam prešao previše za ovih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji. Strah me je da obračunavam sve te korake, osećam se kao polovni automobil, koga će prodati u pola cene na buvljoj pijaci, upravo zbog te pređene kilometraže. Ali, kao što rekoh, ponekad je važno i ne razmišljati, već se prepustiti u tom leru sopstvenog života, koji nas ipak nekud odvede. Bez obzira što nam to nije bila namera. Uostalom, čemu se nadati, kada cilj i ne postoji.

U novogodišnjoj noći, sticajem čudnih okolnosti, nešto malo pre ponoći, ostao sam bez sopstvenog telefona. Oni koji su mi jako bliski, dobro znaju da meni telefon dosta znači u životu. Ostavljen bez mogućnosti da bilo kome javim bilo šta, čestitam Novu godinu i poželim nešto lepo, u tišini gostinske sobe, ležao sam u krevetu, osluškujući snažne praske vatrometa i veselja. Upravo u tom momentu, lišen svega, sam sa sobom, mogao sam jednostavno i da umrem, a da ne trepnem. Bio je to zaista jedan veličanstveni momenat oslobađanja, maestralni ulazak u još jednu godinu u kojoj ne boravim u svojoj zemlji.