Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: I?

AUTOR: Jordan Cvetanović 28 Aug, 2019

Piše: Jordan Cvetanović

Život se nekako pretvorio u neku bizarnu razmenu informacija, kao da više niko ne oseća ama baš ništa, nego jedni drugima delimo raporte kako nam je bilo na odmoru ili na onoj žurci kada niko nije znao za sebe. Koga smo sreli nedavno na ulici sasvim slučajno ili ko je šta podelio sa čovečanstvom na društvenim mrežama. I tako dan za danom, stižu te notifikacije raznoraznih sadržina, uglavnom koje bi trebalo da nas šokiraju, uzdrmaju i unesu bar malo uzbuđenja u svakodnevicu koja je kao ravna linija. Sve je manje-više poznato i utabano, gotovo nepromenjivo, osim što je vidno da starimo, u momentu kada odlučimo da obrišemo fotografije sa telefona i napravimo prostor za nova sećanja. Tako kada prolazite kroz nepregledni okean piksela, shvatite da vam se lice menja i da vreme zaista prolazi. Ruku na srce, postoji rešenje i za to, pa kome smeta, može na vreme da počne da skuplja za rutinsku operaciju kod plastičnog hirurga ili eventualno neki bejbi botoks, par uboda u čelo iznad nosa ili kritični deo blizu usana.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Ono što mi upada u oči, uprkos mozgu koji je stavljen na ler, jeste činjenica da je masa ljudi zapravo usamljena. Moderni tarapeuti i psiholozi verovatno bi rekli da su ljudi nedovoljno motivisani da uzmu subdinu u svoje ruke, pa sve svaljuju na lošu sreću ili nemogućnost da se izbore da im bude bolje. Delimično, to je i tačno, zaista niko vas ne može izbaviti ni iz čega, ako sami ne odlučite da priskočite sebi u pomoć, međutim pitam se, između ringli i pegle, da li smo svi zajedno doprineli da više malo ko koga razume. Kao da smo izgubili dovoljno strpljenja jedni za druge, pa kao iz puške umemo da kažemo: „Ma, ne zanima me, gledam samo sebe!“. Imam utisak da je sasvim pogrešno shvaćena ta ustremljenost na samog sebe i self-fokusiranost, koja se vremenom transformisala u nepovratno otuđenje. Tako ranjivi i osetljivi, gde svaka sitnica može da nas izbaci iz takta, ako nam nije po volji, hodamo u potrazi za raznim srodnim dušama, koje nigde ne nalazimo. Ili one ne nalaze nas. Zaljubljeni, a istovremeno zgroženi svojim odrazom u ogledalu, ne vidimo ko sedi pored, ispred, iza nas.

Ali, važno je da sve znamo, da smo sve pročitali, pogledali i da smo ispunjeni važnim informacijama. Čini se da je to jedino bitno, kao da tako imamo neku nevidljivu moć nad drugima, kao da smo tako sve probali, posredno, iz druge ruke, pa sve postane jako brzo dosadno ili neinteresantno. Ko će da gubi vreme da proba nešto, kada su vam „rekli“ da nije za vas ili da nije nešto. Upravo to slepo verovanje ljudima od poverenja ili doživljavanje iskustava koja nas nisu ni okrznula, generišu tu neverovatnu usamljenost i izolaciju od celog sveta. Ne znam da li sam uspeo ovo najbolje da objasnim, nije ni meni jasno do kraja, ali imam neki osećaj da u celoj toj peripetiji i zavaravanju leži neki izvor ove zaraze zvane „baš se loše osećam“.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

I dok razmišljam kako da završim ovo poglavlje i stavim tačku, u glavu mi dolazi jedna anegdota koju sam u skorije vreme čuo od jedne prijateljice. Naime, jedna poznata beogradska pozorišna rediteljka je zamenila svoju kućnu pomoćnicu drugom ženom. Kada je žena došla prvi put u stan ugledala je ogromnu i nepreglednu biblioteku punu knjiga i nije mogla da odoli, a da ne pita rediteljku da li je sve to i pročitala? Kada je rediteljka potvrdno klimnula glavom, žena je kao iz topa upitala: „I?“ Mislim da je ovo sasvim prikladan kraj ovome tekstu.

#183 City Magazine // 85 preporuka za leto

Izdvojeno za tebe

Prozor u dvorište: Ništa specijalno

Dok gledam sve te silne fotografije s letovanja, s ovog i onog mora, kampovanja, surfovanja, safarija, ove i one ležaljke,…

Seks i ostale lepe reči: Psovanje publike, mudre…

Pre tri godine davala sam intervju za jedan nezavisni pulski radio i bilo je predivno. U senovitoj bašti, nas nekoliko…

Prozor u dvorište: Pusti vodu

Imam neku bizarnu naviku da izbegavam da idem u toalet van kuće. Možda je u pitanju začetak OCD-a ili dosta…

Žena na ivici na nervnog sloma: Kiša

Ovog leta, čini mi se, kiša je češća i intenzivnija nego obično. Kapljice ne zavređuju taj deminutiv, one su zaista…