Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Ima šanse

Mislim da niko od nas zaista nije svestan koliko je život kratak. Dugo mi je trebalo da shvatim šta to uopšte znači, mada nisam siguran da još uvek mogu to i da primenim, jer, nekako, uvek postoji taj osećaj da imam dovoljno vremena za sve. Na kraju, kad se desi nešto strašno, nekom bliskom ili nama samima, ubrzo vam postane jasno koliko se trošimo na gluposti i nerviramo oko budalaština. Ali, dok sve to radimo, kao da smo omamljeni nekim čarobnim napitkom, možda pre otrovom koji nas parališe, ne obaziremo se da dani munjevito prolaze i da lako može da se desi da već sutra odemo u penziju, bez mogućnosti da vratimo propušteno.

Da ne bude zabune, nije ovde reč o nju ejdž izmišljotinama o insistiranju na življenju u trenutku ili tako nešto slično, jer ko uopšte može da isprati instrukcije tog tipa. Da je zaista tako, da u svakom momentu možemo da se ponašamo u skladu sa tim popularnim instrukcijama, čini mi se da bismo se poubijali. Mada, ako malo bolje razmislim, ni ovako nije ništa bolje, jer pasivna agresija raste na svakom koraku, čineći da svi zajedno neprekidno boravimo u centrifugi tenzije. Ogovaramo jedni druge, pričajući kako stvari stoje, onako iza leđa, ubeđeni da ćemo tako da se spasimo, međutim džaba – samo uvećavamo taj lanac (samo)obmane. Zašto se toliko plašimo istine? Da li istina može išta da popravi? Da li može da uštedi vreme i skrati procedure kojima robujemo? Iskreno, ne znam.

Čudno je kako nikad nisam imao osećaj da nešto propuštam. Čak i kao jaki mali, nisam se bunio ako u nečemu ne učestvujem, naprotiv, uvek sam mislio da sam na pravom mestu. Doduše, možda je to bila i neka vrsta odbrane, neki nagon za preživljavanjem, koji je u meni stvorio mogućnost da nikada ne mislim da sam u ćorsokaku, već da je ono što mi se trenutno dešava zapravo jedini pravi provod koji i treba da mi se desi. Bez obzira na karakter situacija, bilo da su prijatne ili neprijatne, smatrao sam da su to doživljaji koje skupljam kao plodove s drveta, u korpu, stvarajući špajz sećanja koji prave od mene osobu kakva sam dan-danas. Neko bi mogao da kaže da je to zapravo manipulacija, neka vrsta nevidljivog visokog mišljenja o sebi, samozaljubljenost nesluđenih razmera, međutim nije tako. Život je milijardu puta pokušao da me demantuje, odnosno ljudi u njemu su se uvek trudili da mi pokažu da ne vredim ništa, da nisam dovoljno kadar da budem u nekom društvu, da sam niko i ništa i da nemam prava da umišljam da sam ono što njima nije ni palo na pamet da misle da jesam. Upravo taj sukob sa celim svetom, stvorio je u meni neku vrstu štita koji mi omogućava da se radujem svemu što mi dolazi u susret, bez obzira na vrednost događaja i ljudi u njemu. Sve je podjednako bitno – i vatromet i kiša suza.

Zato je više nego čudno kad mi neko kaže da ne može ništa da promeni i počne da živi u skladu sa svojom prirodom. Jeste, teško je iskoračiti iz poznatog pakla i početi živeti na način koji je nečijem mehanizmu potpuno nepoznat i neistražen. Međutim, ako nismo u stanju drugima da kažemo kako stvari stoje, onda bar možemo sebi da priznamo, makar nakratko, s kim imamo posla. I kada se to desi, kada rasporimo svoju utrobu bar jednom i zagledamo se u organe, shvatićemo da nismo ništa posebno i da nije toliko strašno ono što vidimo. U svakom od nas ima dovoljno svega, i dobra i zla, da sasvim mirno možemo da nastavimo da živimo, bez obzira šta ko ima da kaže. Oni koji misle drugačije, još uvek se nisu rasporili.

Fotografije: Jordan Cvetanović