Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Jedan dan života

AUTOR: Jordan Cvetanović 25 Mar, 2020
Prozor u dvorište: Jedan dan života

Ne znam šta vi radite danas, ali meni je sasvim okej da sedim kod kuće. To nije zato što nisam imao vremena da se posvetim sebi, konačno pogledam sve one filmove koje su mi drugi preporučivali da moram da pogledam ili da izvadim sve nagomilane papire iz fioka i napravim red, naprotiv, radim sve ono što sam radio i pre ovog čudnog stanja kada se svi plašimo da priđemo jedni drugima. Razmišljam da li je to samo pitanje treninga da se normalan čovek dovoljno navikne na zvukove svog doma na koje je zaboravio da postoje, poput zvuka rada frižidera i snažnih otkucaja kazaljke sata koji visi u kuhinji, a da ne mora po svaku cenu da kreira atmosferu kao da je sve sasvim uobičajeno i normalno, odnosno da sve ide po planu.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Ipak sam odlučio da u sopstveni život uključim nešto što može da mi pravi bilo kakvo društvo. Iako nisam ljubitelj podcast programa, jer mi ti glasovi uvek deluju kao suludi proces ulaska u hipnozu, pa imam utisak da se nikada neću probuditi iz suludog sna, usuđujem se da kliknem na jedan od linkova, čisto da bude nešto drugačije od vesti kojima nas bombarduju svake sekunde navodno da bismo bili u toku koliko je ljudi upravo umrlo u Italiji ili nekoj drugoj zemlji. Biram What I have learned from my suicidal patients, smatram taj naslov dakako prikladnim celoj ovoj situaciji, uprkos tome što nemam nameru da se obesim ili progutam dovoljno tableta da mogu zauvek da zatvorim oči. Zanima me kako se drugi nose sa životom an ženeral, bez obzira na uslove u kojima žive. Snimak počinje upozorenjem, naravno, da neki delovi mogu da budu uznemiravajući za neke od slušalaca, jer sadrže potresne detalje. Zanimljivo mi je dokle je došao današnji svet, u smislu da za svaku sitnicu mora da postoji neka ograda, neko unapred izvinjenje ili upozorenje, da slučajno nešto ne bude pogrešno shvaćeno, iako je naslov poprilično jasan i valjda svako iole normalan zna šta bi moglo da se krije iza njega. Međutim, niko ne želi, a najmanje tvorci ovakvog sadržaja, da nekome nešto loše padne na pamet ili ne daj Bože bude insipiracija za slučajan prekid života. Svakako je bolje da se unapred kaže, da posle ne bude da nisu rekli, jer danas se sve konzumira na sopstvenu odgovornost, od kokaina do proteinskog napitka za bicepse. Kao da ljudi o životu ne znaju ama baš ništa, pa eto čisto da vas upozorimo da se ne uzrujavate bez potrebe, iako vam se svakog dana serviraju razni otrovi i sole se rane sve u šesnaest, samo kroz sasvim druge kanale, koje možda i ne možete da birate. Imam utisak da bi korisnije bilo ovakva upozorenja ubacivati pre početka dnevnika, nego na ovom mestu, gde nam neko studiozno objašnjava zašto nekome više nije do života.

Muški, poprilično hladan i spikerski glas, dosta sporo i lagano čita naučni tekst u kome su sublimirana raznorazna iskustva iz psihoanalitičarskih beležaka o nasilnom oduzimanju života. Ređaju se tako raznorazne priče, jednog mladića koji skače sa onog čuvenog mosta u San Francisku, na pešačku zonu ili žene koja stoji na ivici oblakodera i razmišlja u kom trenutku je idealno da poleti. Inače, ako niste znali, muškarci navodno više vrše samoubistva od žena, tako bar kaže ovaj izvor. Nije mi jasno da li to podrazumeva samo Ameriku ili ceo svet, ali kao da je to bitno. To verovatno dolazi od onog narodnog verovanja da žene mogu više bola da podnesu od jačeg pola. Ili oduzimanje života ipak ima neke veze sa hormonima i hromozomima. Nemam pojma, nisam stručan.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Tako mi prolazi dan, uvek može nešto lepo da se nauči, makar to bili i razlozi zašto ljudi dižu ruku na sebe. U svakom slučaju, čini mi se da je bolje i smislenije to nego praviti se po svaku cenu da sada sve možemo, ali ama baš sve, da radimo iz naše kuće. Kao da smo jedva čekali ovaj trenutak da niko nigde ni ne ide, nego da sedimo u sobama i da vežbamo kao da smo u teretani, da pravimo žurke kao da smo u najluđem klubu na svetu, da isprobavamo nova jela preko Skype-a, da imamo grupni seks kao u pornićima ili ko zna šta sve ne, što je svakom jasno da uopšte nije realno. Izvinite me na izrazu, ali meni sve ovo zajedno deluje kao jedno kolektivno samoubistvo civilizacije. Bez ikakvog upozorenja.