Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Jesi tu?

Teško je danas živeti u tišini. Nije to samo pitanje gradske vreve, agresivnih vozača koji jure ulicama ili prozora koji ne dihtuju kako treba, već se radi o jednom novom, sasvim prikrivenom obliku maltretiranja, koji se praktično odomaćio u džepu svakog od nas. I kada čovek potajno, ponekad, poželi, da u toku dana ne čuje ama baš ništa, tu negde je uvek telefon, čisto da vas podseti da predaha nema. Možda ne čujete glasove iz glave, niste poludeli, ali zato čujete sopstveni telefon. Raznorazni podsetnici, zvukovi i notifikacije isijavaju iz tog malenog vanzemaljca s kojim smo se srodili, neprekidno, od kada otvorite oči, pa sve dok ne utonete duboko u san, podsećajući vas da nemate mira, jer svaki sledeći sekund je mogućnost da nešto novo otkrijete i u sebe unesete još jednu beznačajnu informaciju. Takoreći, postali smo kante za najfinije otpatke, svakodnevno gutajući gomilu megabajta i piksela, za koje bizarno počinjemo da verujemo da nas održavaju u životu, jer onima čiji telefoni ne pište, oni ni ne treba da žive.

Toliko je postalo naporno stalno biti na usluzi, bilo kome, samo zato jer ste onlajn. Kao da nije dovoljno što naše tragove, koje poslušno ostavljamo u sajber univerzumu, pasionirano prate sistemi, koji od toga prave nauku o podacima, nego i vaši prijatelji, poslodavci, roditelji na Viber grupama, kućni saveti i ne znam koje sve pi*ke materine, od vas očekuju nekakve odgovore. Više nije moguće biti neodlučan, razmisliti šta tačno mislite, jer curi vreme, a gomila pitanja očekuje vašu reakciju. Čim uzmete makar pet minuta ili odložite telefon na sekund, dolazite u situaciju da dobijate opomene ili brižne poruke koje suptilno ukazuju da s vama možda nešto nije u redu. Danas je nemoguće biti sakriven. Opravdano je biti u airplane modalitetu, ali ako koračate, ako niste u letu ili ako niste baš posebno sprečeni da imate dotok interneta, na bilo koji način, postalo je nepristojno da ćutite. Čim ćutite, to znači da ste nečiji neprijatelj, da nešto nije u redu sa vama. Dovoljno je malo da vas ljudi izbace iz igre, da postanete persona non grata, da vam se zalepi etiketa da ste skloni seen ponašanju. I ništa tu ne pomaže, jer šta god da kažete, kakvo god opravdanje smislite, sve zvuči kao izgovor iz školske klupe da ste otišli da odnesete tetki lek. Ponekad me sve to podseća na one scene iz prošlosti, u kojima telefonistkinje, pod ogromnim naletima nervoze, pokušavaju da ubodu kabl i spoje dve osobe koje se u tom trenutku traže. Tako i mi, poslušno, printskrinujemo, šaljemo linkove, video klipove, objašnjavamo, dopisujemo, otpisujemo i pomažemo da se se ceo ovaj sistem haosa održi, sve u cilju bolje komunikacije i informisanosti. Međutim, kako vreme odmiče, što postajemo sve više povezani i u toku sa stvarima, shvatam ili shvatamo da nam suština izmiče. Više se tu ne radi o tome da li iko od nas nešto naročito ulazi u ne znam kakve dubine, promišljanje ili, ne daj bože, zaključivanje, već se radi o golom opstanku pod opštim bombardovanjem svakodnevnih gluposti – jesi video ovo, jesi provalio ono? Ako ste od onih koji nisu baš budni u svakom trenutku, postoji šansa da ispadnete glupi u društvu jer niste atendovali neki ivent ili ste propustili da vidite koliko se ljudi okupilo na ad hoc protestu. A sve se to gleda, prati, analizira – da li ste going ili ste samo zainteresovani, da li ste udarili lajk ili srce, ništa se ne prepušta slučaju. Sve vam se to negde tamo piše i kreira se profil ličnosti u skladu sa vašim aktivnostima, bez obzira što ste možda sa pola mozga pročitali neku vest ili nečiji tvit. Nema više opravdanja ako ste propustili da evidentirate ili upijete šta je objavio ovaj ili onaj, jer prosto to se očekuje od vas. Niste na visini zadatka, ako ste uspeli nešto da propustite. Koga briga šta vi radite u životu, važno je da znate šta se dešava. Kao da smo svi kolektivno postali neke novinske agencije iz čijih usta izlaze teleks informacije i slažu se u balama roto papira.

Elem, ovaj tekst se ovde završava, jer moram da odgovorim na jedan hitan mejl. Ako to ostavim za ujutru, plašim se da će neke druge stvari do te mere da me okupiraju da ću zaboraviti šta sam ono hteo da kažem. A sve je nekako podjednako važno, bilo da vas mama samo pita kako ste ili da vas je kurirska služba izvestila da danas niste bili na traženoj adresi. Bilo kako bilo, kad god sam probao da odustanem i bacim telefon u wc šolju, svaki put sam imao osećaj kao da stavljam plastičnu kesu na glavu, koja prekida dotok kiseonika i pravi osećaj kao da više nisam nikome važan. U tom smislu, izgleda da nemamo izbora.

Foto: Jordan Cvetanović