Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Ko izdrži, pričaće

AUTOR: Jordan Cvetanović 09 Oct, 2019
Prozor u dvorište: Ko izdrži, pričaće

U poslednje vreme, svi su na nekom režimu – prestaju da puše, ili da ne jedu hleb, neće više da piju Koka-kolu, počinju da žive bez mesa, ne žele da gledaju TV, izbegavaju slatko, ne voze se avionom. Na sve strane samo neke zabrane i ograničenja, kao da svet drugačije ne može da se dovede u red, osim ako se na ceo život ne stavi veto. Na svu sreću, ljudi su i dalje koliko toliko normalni, pa svaka odluka padne u vodu prvom prilikom, s obzirom da je lakše sresti belog tigra u obližnjem parku, nego čvrst karakter.

Tako me je ta čudnovata pojava u mojoj okolini naterala na razmišljanje kako se zapravo dnevna rutina, u pravom smislu te reči, izgubila iz savremenog načina života. Doduše, ona postoji, u dosta izmenjenom obliku, pa većina nas misli da je rutina zapravo ona bizarna statisti ka koju nam izbaci telefon na kraju nedelje ili meseca, koliko smo minuta dnevno visili online ili skrolovali tuđe živote. Međutim, držanje do reda, odnosno ono kada se tačno zna kada šta radimo u toku dana, to gotovo da više apsolutno ne postoji. Život jeste nepredvidiv, nikada se ne zna kada će biti zatvorena koja ulica ili linija metroa, teško je znati kada će neko da zaglavi na poslu, jer prezentacija mora hitno da se pošalje do kraja radnog vremena (čitaj ostajemo posle ponoći) ili jednostavno iznenadna gužva na kasi može znatno da vam produži gubljenje dragocenog vremena na budalaštine.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Teško mi je da poverujem da danas negde postoji neka osoba poput mog dede koji je otkad ja znam za njega živeo spartanski, gotovo poput monaha s Tibeta, iscelitelja iz mesta sasvim nepoznatih koordinata, koje se ne mogu videti ni na Google Earth snimku iz satelita. Sećam se da mi je to tada, dok sam bio sasvim mali, bio potpuno normalno, a sada, sa ove distancije, imam osećaj kao da je njegovo uredno vođenje života po dobro utabanim stazama, nešto što se zapravo nije ni dogodilo. Kao da postoji samo u mojoj glavi, izmišljeno, zarad lepe priče.

Međutim, kunem se, taj čovek nije ni po koju cenu hteo da odustane od svojih rituala koji su počinjali u određeno vreme, pa ste komotno mogli po njemu da navijate sat, kao ono pred početak Dnevnika ranije, kada su ljudi proveravali da li im kasni časovnik na ruci. Znalo se da on uvek ustaje u pola sedam, odlazi u još nezagrejanu prostoriju, loži peć na drva i seda za sto gde ga čekaju oljuštena pomorandža, rovito jaje i jutarnja kafa. Prelistavao bi novine, čisto da vidi da se nešto nije desilo u međuvremenu ili da li je neko od njemu bliskih ljudi umro, a potom bi oko pola osam već bio u radionici i radio iako je rano otišao u penziju. U pauzi bi mogla da se popije čašica lozovače ili da se ode do grada, kolima. Kao po zadatku, ručak je morao da bude postavljen tačno u jedan. Ni minut ranije, ni minut kasnije, jer već u pola dva je bio u krevetu, na svom popodnevnom odmoru, gde bi nastavio da čita novine, nešto detaljnije. Zatim bi ustajao oko pola četiri, kada bi palio radio, da se čuju prve velike vesti za taj dan. Uz pažljivo slušanje pio bi popodnevnu kafu i jeo kolač ili neku drugu poslasticu. Čim se to završi, nakon pola sata, ponovo bi odlazio u radionicu ili u baštu, sve do glavnog televizijskog dnevnika. U pola osam bi se nacrtao ispred TV prijemnika, čisto da nešto ne propusti, pušio bi i čekao da večera bude servirana. Odlazio bi na počinak oko devet sati, završavajući članke u novinama koje nije stigao da pročita. A onda zaspao dubokim snom, pa ujutro sve isto iz početka. I tako godinama.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Ne znam, pitam se da li je moguće da ja ikada dosegnem ovaj nivo samodiscipline i da svoj dan svedem na ovakav način života? Čini mi se da je to vreme iza nas, kada je minut trajao nekako duže od 60 sekundi i kada je vreme moglo ovoliko da se razvlači, a da nemate osećaj griže savesti da nešto niste uspeli da uradite ili ste jednostavno zaboravili. Danas je i pravilo da se čovek oseća bedno ako na par sati odluči da ne radi ama baš ništa, jer u glavi već ima osećaj da ga čeka toliko toga, nepročitanih knjiga, nepogledanih filmova, prijatelja koje nije video godinama…

Moj deda je umro rutinski, baš kako je i živeo. Kada je završio sa tanjirom supe, tačno oko jedan i dvadeset, preseklo ga je srce i to je bilo to. Pao je na pod i zaspao, uostalom što je i radio svakog dana nakon ručka. Sebe, s ove tačke gledišta, ne mogu ni da zamislim da odlazim s ovog sveta, a da nekom bar ne pošaljem poruku „da ne stižem“, čak ni da umrem kako treba.