Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Kocka leda

Iskren da budem, sve se čudnije ponašam kada izlazim napolje. Da nije potrebno da odlazim u nabavku hrane i cigareta, čini mi se da ne bih uopšte ni izlazio. Nisam pametan kako je to nastalo tako odjednom, taj iznenadni otpor od sudara sa drugim živim bićima, ali počinjem da osećam blagu anksioznost u mimoilaženjima sa drugima na ulici. Doduše, nije ni čudo, posle mesec i kusur karantina, ali opet, čini mi se da drugi imaju više potrebe za okupljanjem nego što ja to uopšte i smem da priznam. Neurotično promatram poput neke komisije – ko se kako ponaša, da li održava distancu propisno, da li je celokupna zaštitna oprema adekvatno aplicirana na telo i da li možda neko od slučajnih prolaznika ima krvave oči ili, ne daj Bože, slobodno kija bez da izvor kapljičnih čestica prekriva najbližim laktom, kako dolikuje i po onom nekadašnjem bontonu.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Čitam tako pre nekoliko dana ili nedelja, više ni ne znam kada je dan, a kada noć, kako jedan ugledni regionalni pisac, koga po mojoj skromnoj proceni vole da čitaju oni koji vole da preteraju sa šećerom u kafi, piše o tome kako se strah za sopstveno d*pe u ovim vremenima podvodi pod želju da se ne živi uopšte. Dobro, ajde, nije da ne razumem tu lucidnu tezu da se sedenje kod kuće i lišavanje svake vrste slobode podvodi pod negiranje života punim plućima, ali ono što me brine je zapravo mešanje u prava onih koji žele da se čuvaju po svaku cenu, ma kakve razloge za to imali. Uvek sam bio za to da svako ima prava da radi sa svojim životom šta hoće, pa i sada, kada neko misli da ne treba mrdati iz kuće. Isto tako nemam ništa protiv ni onih koji su nastavili da žive kao da se ništa ne dešava, pa goluruki hvataju artikle po rafovima. Zaboga, svako od nas dovoljno zna šta radi i ima apsolutnu slobodu da radi šta hoće. Sve je za ljude, i ako hoćete da se tresete od straha i ako hoćete da se igrate vatrom. Čemu tolika polemika oko svake sitnice? Nismo valjda više toliko mali da ne možemo da odlučimo sami za sebe, šta je dobro za nas. U tom svetlu me baš zanima, šta li su svi ti dušebrižnici radili pre ovoga, da li su na isti taj način tretirali i sve one ostale bolesti koje takođe mogu da ugroze nečija prava da se živi normalno. Odnosno, kao zdrav čovek. Međutim, kako pričati o zdravlju i normalnosti, a da se odmah ne postavi pitanje šta je danas uopšte zdravo? Ko se može nazvati zdravom osobom danas?

Ako mene pitate, pre bih voleo da se uvede obavezno testiranje ljudi za dobijanje statusa mentalnog zdravlja, čisto da budemo sigurni ko se slobodno šeta ulicom, sa ili bez zaštite. Čini mi se da se ovo opsesivno bavljenje samo jednom bolešću pretvorilo u jedan ogromni alibi da se zaboravi do koje mere je društvo, an ženeral, duboko uronjeno u razne oblike patologija, o kojima se tako malo govori ili se uopšte i ne pominje. Ruku na srce, nije baš da se mediji nisu setili da pozovu sve lokalne zvezde da pričaju na temu ljudske duše, da nas za svaki slučaj upozore da će ova izolacija ostaviti posledice na mozak, međutim, kao po starom dobrom običaju, niko nije pomenuo kako će to da se rešava, osim što će svi oni moći da trljaju ruke zbog uvećanog broja klijenata. Doduše, ko bude mogao da plati ležanje na kauču. Lakše je svakako lepiti etikete odgovornima ili neodgovornima, tim potencijalnim kamikazama, kapljičnim prenosiocima virusa, s obzirom da sve ovo drugo može lako da se reši tabletama za lepše raspoloženje raznih vrsta. Legalnim ili ilegalnim, to je nebitno. Važno je da smo nasmejani i slobodni da se šetamo.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

I dok se još uvek vode ozbiljne polemike da li su rukavice korisne ili nisu, da li maske treba nositi samo u zatvorenom ili otvorenom, koliko je zaista ozbiljno da smo u blizini onih koji ne stavljaju ruku na usta dok kašlju, patnja kao oblik ljudskog života nije isparila preko noći. Naprotiv, stiče se utisak da se javlja u sve ozbiljnijim oblicima, koji malo koga brinu, s obzirom na činjenicu da su naši najveći strahovi postali oni banalni porivi iz naših pređašnjih života poput onog da li ćemo moći tokom leta da koristimo klimu u onom obliku kao i prošle godine. Međutim, ne bih se toliko brinuo za nepodnošljive vrućine, jer ledeno doba je možda već nastupilo, uprkos globalnom zagrevanju, samo što se led stvara u našim žilama, nekontrolisano zamrzavajući sva naša osećanja, do potpunog otupljenja.