Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Lagani pad

Neko je jednom rekao da sam ja džukela s ulice koja po ceo dan landara i mislim da je to tačno. Većina ljudi zapravo misli da ja po ceo dan živim napolju, pitaju se da li uopšte posedujem krevet gde spavam, jer je i to poznato da mogu da zaspim gde god vam padne na pamet. Ne znam uopšte kako sam stekao takav karakter, ali ono što mi istinski prija je da bez plana idem negde, samo da ne stojim u mestu. Situacija u kojoj moram da ostanem kod kuće sam i da se zabavim sa sobom, u meni izaziva teški nemir, preplavi me neka grandiozna anksioznost koje mogu da se oslobodim pod uslovom da pričam telefonom dok se baterija ne isprazni ili da napravim obećavajući plan da se ubrzo susretnem s nekim kako bih popunio tišinu s kojom ne mogu da se nosim.

Piše: Jordan Cvetanović

S tim u vezi, volim da završim s nekim ljudima o kojima ne znam ništa. Tako rado prihvatam pozive poznanika na večere i skupove, gde ću se sigurno u prvih pet minuta osećati neprijatno, jer ne poznajem nikoga. To me vraća duboko u detinjstvo kada sam često menjao škole, pa sam svaki put morao da uđem u učionicu prepunu očiju koje me posmatraju i da se predstavim. Dok mi srce snažno lupa, a glava mi je usijana od toga šta će ko da misli o meni, ja stidljivo izgovaram svoje ime i spuštam pogled ka podu. Tako je i danas, imam ogromnu tremu kad uđem u prostoriju prepunu ljudi koji me gledaju i pitaju se ko sam, pa ja onda opet kažem svoje ime naglas najtiše moguće i mahnem svima, kako bih skratio trajanje te neprijatnosti u telu. Onda po običaju neka dobra osoba ili neko kome sam se svideo na prvi pogled, ustane i ponudi me pićem, kao da zna da su za takav nastup potrebni čaša vode i kocka šećera.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Pre nekoliko večeri našao sam se u jednoj takvoj situaciji. Poziv za uskršnju večeru usledio je dosta kasno, ali za mene to nikada nije problem, jer često nemam nikakve planove. Zapravo mislim da je najbolji plan u životu, ne planirati ništa, osim ako mora da se ide na sud ili kod doktora. Večera je bila dosta daleko od mesta gde živim, deo grada u kom nikada nisam bio, pa je uzbuđenje, bar za mene, bilo još veće. Aplikacija me jako brzo navela na pravo mesto, pa sam ušao u ogromni prostor koji se iznajmljuje slikarima za njihove ateljee. U jednoj ogromnoj prostoriji bio je postavljen sto, svečano ukrašen sa ogromnim Lindt zlatnim zecom na sredini. Nekad mislim da su ti zečevi živi, da nas gledaju nekim urokljivim očima, iako treba da predstavljaju simbol najradosnijeg hrišćanskog praznika. Za stolom su sedeli razni ljudi, različitih nacionalnosti, boje kože i seksualne orjentacije. Idealno, pomislio sam, tako život treba da izgleda, okupljen oko različitih ljudi, koji imaju dijalog i sukob mišljenja, a ne neprekidna slaganja oko svega. Dok režem dosta žilavu šniclu i jedem ne baš začinjenu salatu, uglavnom ćutim, jer trenutno nemam ama baš ništa da kažem. U pozadini čujem kako ljudi međusobno razmenjuju sopstvene biografije, ko šta radi u životu, gde izlazi i koje droge koristi. Ponekad mislim da sam retardiran u tim „malim razgovorima“, kao da još uvek nisam naučio da je to neka civilizovana konvencija, apetajzer konverzacije, a ja bih odmah da skočim na „glavno jelo“, da se iz istih stopa pređe na suštinu – ko je srećan, ko nije. Jedna drugarica koju sam sreo tek ovde u Berlinu, jednom mi je dala brilijantan savet da ne moram svaki put da popunjavam tišine, samo da bih nešto rekao ili prekinuo te neprijatnosti, pa sada sve više ćutim, ne bi li pobedio taj svoj strah od praznine i šumova među ljudima. Nekada i ja mogu da sačekam da mene neko nešto pita, a ne da skačem odmah drugima za vrat. Kao da razgovor mora da bude neprekidno korida puna prašine. Ali, šta ću, navikao sam da moram da budem vrhovni stanp up komičar i pažnju ljudi zadobijam tako što svaki mini dijalog završavam pančlajnom, koji u većini slučajeva samo meni znači. Nikako da shvatim da realan život nije scenario za film koji neprekidno pišem u susretima s ljudima, umesto na papiru.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Preživeo sam nekako i to veče, tako što sam nakon divljeg plesa, pao na pod i ugruvao rebra. S jakim bolom u desnoj strani stomaka, pred svitanje, čekam autobus da me vrati kući, jer ipak imam gde spavam. Slušam svoju playlist-u, napravljenu isključivo za takve situacije čekanja, razmišljajući da mi svemir ipak poručuju da treba da se smirim, legnem i dobro razmislim ko sam. Shvatam da je bol jedini način da zaista ostanem sam sa sobom, u krevetu i ozbiljno počnem da tražim odgovor u sebi, a ne u drugima.